Aleksa Janković, mladić iz Niša, imao je samo 14 godina kada je, 10. maja 2011. godine, sebi oduzeo život usled stravičnog vršnjačkog nasilja koje je trpeo mesecima. Njegov porodicni put završio se tragično na njegov rođendan, dan kada je trebao da proslavi svoj 28. rođendan da je dobio podršku i razumevanje koje mu je bilo potrebno.
U indikativnom i potresnom slučaju, njegovi roditelji su više puta prijavljivali nasilje nad Aleksom, ali su se suočavali sa obeshrabrujućim odgovorima nadležnih institucija. Njegova majka, Dragana Janković, i dalje se bori sa bolom gubitka, i svake godine, na godišnjicu njegovog tragičnog odlaska, deli emotivne poruke na društvenim mrežama. U jednoj od svojih poruka, ona opisuje kako ga je naučila da živi u svojim mislima, i kako se nosi sa teretom svog gubitka.
Aleksa je bio izložen fizičkom i psihičkom zlostavljanju koje je uključivalo udarce, nazivljavanje pogrdnim imenima, pa čak i brutalne napade. Kako navodi njegova majka, situacija je postala toliko ozbiljna da je Aleksin mentalni i fizički zdravlje bilo ugroženo. Nakon više prijava, škola i nadležne institucije su se oglušile o njihove molbe za zaštitu. Na kraju, sudski postupak rezultirao je samo sa kaznama za nekoliko vršnjaka, dok je veći deo njihove patnje ostao nerazrešen.
Ovaj slučaj je izazvao široku društvenu pažnju i postavio pitanja o efikasnosti sistema zaštite dece i borbe protiv vršnjačkog nasilja. Napori roditelja da usvoje „Aleksin zakon“, koji bi regulisao način suočavanja sa vršnjačkim nasiljem, nažalost, nisu urodili plodom.
Ministar pravde, Nenad Vujić, povodom godišnjice Aleksinog smrti, izjavio je da će njegov resor raditi na novom Zakonu o maloletnim učiniocima krivičnih dela. Ovaj zakon bi mogao doneti veće mere zaštite i prevenciju sličnih tragedija.
Osim institucionalnih propusta, estečene poruke o važnosti razumevanja i podrške deci koja se suočavaju sa nasiljem postaju sve glasnije. Mnogi ističu potrebu za sistemskom pristupu koji bi uključivao i roditelje, učitelje i lokalne zajednice u rešavanju ovog ozbiljnog problema.
Aleksa Janković postao je simbol borbe protiv vršnjačkog nasilja, a njegova tužna sudbina podseća na potrebu da se nikada ne prestanemo zalagati za prava i sigurnost dece. Svake godine, njegova majka i drugi aktivisti podsećaju društvo na važnost ovih tema, kako bi se obezbedilo da deca poput Alekse nikada više ne prolaze kroz slične torture.
U društvu gde su slične tragedije i dalje prisutne, važno je ostati budan i hrabar u borbi protiv nasilja. Nasilje među vršnjacima ne sme biti marginalizovano, nego shvaćeno kao ozbiljan društveni problem koji zahteva hitne i efikasne mere. Aleksi i njegovoj porodici potrebna je pravda, a svako od nas može doprineti stvaranju sigurnijeg okruženja za decu i mlade.
