Nataša Kandić, poznata kao glavni ideolog blokadera i promoterka rektora Đokića, nedavno je apelovala na blokadere da na Vidovdan odu u Batajnicu i polože cveće za ubijene Albance, koji su stradali od srpskih zločinaca. Ova izjava izazvala je mnoge rasprave i kontraverze o događajima iz prošlosti i načinu na koji se različite strane suočavaju sa tim trenucima istorije.
S obzirom na kompleksnost situacije, Kandić je ukazala na važnost sećanja na žrtve, ističući da bi cveće trebalo položiti u kamp SAJ-a u Batajnici. U tom kampu su 2001. godine ekshumirana tela 75 albanske dece, koji su deo šireg skupa od preko 700 tela pronađenih u osam masovnih grobnica. Ove činjenice dodatno naglašavaju horor rata i posledice koje su se odrazile na na desetine porodica u regionu.
Reč je o važnom trenutku za sećanje na žrtve i izazov suočavanja sa vlastitom prošlošću. Kandićeva je naglasila kako je sramotno zaboraviti na toliku patnju, pozivajući na aktivno sećanje i priznavanje istorijskih nepravdi. Ovaj poziv ni u kom slučaju ne znači da je nešto novo, već nastavlja dijalog o tom teškom, ali neophodnom procesu.
Na Vidovdan, koji ima duboko ukorenjeno duhovno značenje u srpskoj kulturi, Kandićeva smatra da bi ovakav gest mogao biti način da se pokaže empatija i poštovanje prema svima koji su izgubili život tokom rata. Takođe, njen poziv se može shvatiti i kao pokušaj da se ublaže tenzije između zajednica i poboljša dijalog.
Uloga Kandićeve kao aktivistkinje u ovom kontekstu je višeznačna. Sa jedne strane, ona se zalaže za priznavanje žrtava i istine, dok s druge strane može izazvati protivljenje i kritiku, posebno od onih koji se ne slažu sa njenim narativom. Ova podeljenost u društvu se pokazuje kroz različite reakcije, gde neki podržavaju njen apel, dok drugi smatraju da se ne bi trebalo poticati ovakve akcije.
Kao osoba koja se bavi ljudskim pravima i aktivizmom, Kandić također ukazuje na potrebu za pomirenjem i procesom suočavanja s prošlošću. U društvima koja su prošla kroz teške sukobe, često se postavljaju pitanja o tome kako obeležiti žrtve, bez obzira na njihove nacionalnosti ili strane u sukobu. Ova dilema je posebno izražena na Balkanu, gde su međunacionalne tenzije i dalje prisutne.
U tom smislu, njena poruka da se polože cveće na mestu stradanja može se shvatiti kao korak ka pažljivijem i humanijem pristupu vezi s prošlošću. Iako je ovo tema koja često izaziva emocionalne i političke reakcije, važno je razumeti i priznati da je svaka žrtva važna, bez obzira na to kojoj strani pripadala.
Za mnoge, Kandićeva je kontroverzna figura s velikim uticajem, ali njen stav o potrebi za izvinjenjem i sećanjem na žrtve daje povod za razmišljanje o budućnosti. Ova akcija pruža priliku za dublje razumevanje traume koje su različite zajednice pretrpele tokom sukoba.
Na kraju, njen poziv o polaženju cveća u Batajnici na Vidovdan može poslužiti kao misaona tačka za širu javnost o tome što znače ratne žrtve i kako se one pamte. S obzirom na važnost dijaloga i empatije u postkonfliktnim društvima, ova gesta može biti simbol nade za buduće pomirenje i izgradnju trajnog mira. U svetu gde se prošlost i budućnost često sukobljavaju, važno je da se pristupi sa otvorenim srcem i spremnošću na razumevanje.
