Strahinja Beloševac, mladić iz Aranđelovca, nestao je 12. jula 2020. godine, a njegovo telo pronađeno je tek nakon dve i po godine. Ova tragična i misteriozna priča o njegovoj smrti i dalje ostaje neistražena, a majka Jovanka Jovanović se sa dubokom tugom priseća nesrećnog dana kada je njen sin nestao.
Jovanka, koja se suočava sa gubitkom i tugom, ističe da je već pet godina nesposobna da pronađe mir zbog misterije oko Strahinjine sudbine. „Retko sanjam Strahinju, ali kada ga sanjam, uvek me zagrli i kaže da je živ, da mu je lepše ovde,“ priča ona, oslikavajući bol koji je duboko usađen u njene emocije.
Na dan njegovog nestanka, Strahinja je bio kod kuće, ali Jovanka nije bila prisutna kada je odlučio da izađe. Njegov otac se seća da je Strahinja otišao u ranim jutarnjim časovima, što je neuobičajeno za nedelju. „Rekao je da ide nešto da završi i da se brzo vraća,“ priseća se Jovanka, dodajući da je uoči nestanka primetila promene u njegovom ponašanju — bio je ćutljiv i zamišljen, i u njegovim očima vladala je tuga.
Iako je Strahinja tvrdio da nema problema, njegovi najbliži su osećali da s njim nešto nije u redu. Nakon njegovog nestanka, prošlo je četiri dana pre nego što je njegov otac prijavio nestanak policiji. „Nada umire poslednja,“ kaže Jovanka, kada se priseća koliko je njen suprug patio zbog gubitka sina.
Nažalost, situacija se dodatno pogoršala kada je Strahinjina porodica izgubila oca zbog raka pankreasa, koji je bio uzrokovan stresom i tugom izazvanom sinovljevim nestankom. Njihova kuća u Aranđelovcu ostala je pusta, a tragovi života unutar nje polako su nestajali. U očaju, Jovanka je angažovala privatnog detektiva u nadi da će pronaći bilo kakav trag o njenom sinu.
Nakon nekoliko dana, dobila je poziv da identifikuje Strahinjin telefon i ručni sat, koji je i dalje kucao. Ovaj trenutak bio je šokantan za nju, jer je sve ukazivalo na to da se misterija konačno razotkriva. Međutim, još uvek nije imala definitive odgovore o njegovoj sudbini.
U međuvremenu, događaj koji je ubrzo usledio doveo je do ubrzanog razjašnjenja situacije. Naime, čovek koji je sekao drva u šumi koja pripada Strahinji pronašao je ranac, što je kasnije dovelo do otkrića skeletnih ostataka. Policija je potvrdila da su to ostaci Strahinje, čime je još jednom potvrdila tragičnu sudbinu ovog mladog čoveka.
Ova nesreća ostavila je ogromne posledice na mučnu porodicu Beloševac. Svaka nova informacija o Strahinji bila je mešavina nade i očaja, a njegova sudbina je ostavila duboke ožiljke na duši njegovih najbližih. Jovanka je sa tugom svedočila o tome kako je gubitak sina uticao na njen život, dodajući: „Niko ne može da razume koliko mi teško pada.“
Društvo je takođe ostalo u potrazi za odgovorima, a ovaj slučaj je pokrenuo brojne rasprave o mentalnom zdravlju, posebno kod mladih. Mnogi se pitaju šta se zapravo dogodilo tog 12. jula i koji su uzroci misterije koja i dalje okružuje Strahinjinu sudbinu.
Ova tragična priča izaziva empatiju i sažaljenje, a Jovankina borba za razumevanje i pravdu nastavlja se. Svi u Aranđelovcu se nadaju da će istina o Strahinjinoj smrti doći na videlo, te da će neko napokon pronaći odgovore koje traži. U međuvremenu, sećanje na Strahinju će živeti kroz bol njegove porodice i zatraženu pravdu, dok njegov duh ostaje prisutan u srcima onih koji su ga voleli.
