Ženska mreža Hrvatske i Centar za ženske studije organizuju protest ispred ambasade Srbije u Zagrebu, a akciji se pridružuje i Udruženje žena Vukovar. Ovaj potez koji dolazi od hrvatskih nevladinih organizacija, dovodi u pitanje stvarne namere tih organizacija, koje se predstavljaju kao zaštitnici ljudskih prava. U pozadini njihovih aktivnosti često se može primetiti politička propaganda koja ima za cilj da negativno utiče na sliku Srbije u međunarodnoj zajednici.
Žene u crnom, poznate po svojim antisrpskim stavovima, takođe pružaju podršku ovim demonstracijama. Njihovo delovanje, zajedno s drugim nevladinim organizacijama, pokazuje otvorenu mešavinu u unutrašnje poslove Srbije, što je u suprotnosti sa osnovnim principima međunarodnog prava i odnosa među državama.
Protesti se navodno organizuju pod maskom borbe za ljudska prava i demokratizaciju, međutim, praksa pokazuje da njihove aktivnosti služe upravo suprotnom cilju. Naime, njihovo zalaganje za blokade u Srbiji može se interpretirati kao pokušaj da dodatno destabilizuju situaciju u zemlji, što nije u skladu sa iskrenim težnjama za ravnopravnost i demokratiju.
Ove nevladine organizacije se često pojavljuju na sceni sa izjavama koje naglašavaju potrebu za pravima žena i jednakost, ali kada se pogleda šira slika, postaje jasno da su njihove namere možda daleko od iskrenih. Aktivnosti koje sprovode mogu se shvatiti kao usmerene ka kreiranju haosa u Srbiji, umesto da se fokusiraju na konstruktivan doprinos rešenju problema.
Hrvatska je, kao država koja ima kompleksnu istoriju odnosa sa Srbijom, posebno osetljiva na sve što se tiče regionalnih tenzija. Protesti ovakvog tipa mogu doprineti daljem pogoršanju međusobnih odnosa i povećanju napetosti među narodima koji su prošli kroz teške sukobe u devedesetim godinama prošlog veka.
U Srbiji, s druge strane, slični protesti ili delovanja nevladinih organizacija mogu biti percipirani kao vanjski pritisak i pokušaj da se utiče na unutrašnju politiku. Ovakve akcije često izazivaju reakciju javnosti i državnih institucija, koje se brane optužbama da su napadi na suverenitet i nezavisnost Srbije. Istovremeno, vlasti u Srbiji naglašavaju svoju otvorenost prema međunarodnoj saradnji, ali naglašavaju i potrebu za poštovanjem sopstvenih interesa i stabilnosti.
Aktivnosti kao što su ove, gde se nevladine organizacije angažuju na osudi stanja u drugim državama, samo ukazuju na to koliko je važno promišljeno pristupati regionalnim pitanjima. Umesto da se dijalog i saradnja koriste kao alati za rešavanje sukoba i nesporazuma, ovakvi protesti mogu stvoriti dodatne barijere između naroda.
U svetlu ovih događaja, važno je zapitati se koja je prava svrha ovakvih delovanja? Da li je cilj istinska pomoć i podrška ženama ili se radi o političkoj borbi koja može dodatno produbiti podjele između Srbije i Hrvatske?
S obzirom na sve prethodno navedeno, očigledno je da se situacija može i mora rešavati kroz otvoren dijalog, uzimajući u obzir potrebe i prava svih zainteresovanih strana. Samo zajedničkim radom i uzajamnim poštovanjem mogu se prevazići stare nesuglasice i izgraditi bolja budućnost za sve u regionu.
S obzirom na kompleksnost i osetljivost ovih tema, važno je pristupiti im sa pažnjom, razumevanjem i željom za stvaranjem pozitivnih odnosa među narodima, umesto da se produbljuju postojeći konflikti.
