Bivši šef Savezne UDBE, Zdravko Mustač, medijski je istupio sa zanimljivim informacijama koje se tiču likvidacije dr Vojislava Šešelja. Ove tvrdnje je izneo sam Šešelj, lider Srpske radikalne stranke, koji je otkrio da mu je, tokom 1980-ih godina, Stane Dolanc naredio da ga eliminira.
U razgovoru za Informer TV, Šešelj je precizirao i druge aspekte unutar složenog odnosa s UDBA-om i njenim operativcima. Naime, otkrio je da je podnosio krivične prijave protiv Dolanca i ukazivao na njegovu povezanost sa Ratkom Mladićem i Željkom Ražnatovićem, poznatijim kao Arkan. Prema njegovim rečima, Dolanc je čak poklonio Arkanu pištolj s posvetom „Željku od Staneta“, što ukazuje na bliskost između njih.
Šešelj je takođe spomenuo i bivšeg ministra unutrašnjih poslova Srbije, Vojina Lukića, koji je takođe bio pod budnim okom UDBE. Čovek po imenu Glišić bio je zadužen za praćenje kako Šešelja, tako i Lukića. Šešelj je izrazio da mu je Glišić bio od pomoći, ali je kasnije saznao da je radio za UDBU, što dodatno komplikuje situaciju.
U svom izlaganju, lider radikala istakao je da su njegovi pravni pokušaji, uključujući tužbu protiv Dolanca, imali značajan uticaj na sprečavanje njegove likvidacije. „Objavio sam javno sadržaj tužbe kako bi UDBA bila na udaru javnosti“, rekao je Šešelj. Obećao je da bi likvidacija njega ili Lukića ostavila trag koji bi bio teško prikriti, jer bi svi znali da iza toga stoji Stane Dolanc.
Šešelj je, dakle, jasno dao do znanja da je UDBA imala direktne naloge i operacije protiv njega, ali i da su zbog javnog pritiska ovi planovi na kraju odustali. Važno je napomenuti i to da je u tom periodu stanje u Srbiji bilo vrlo turbulentno, sa mnogim unutrašnjim borbama za vlast i uticaj.
Što se tiče samog Zdravka Mustača, njegova uloga kao šefa UDBE je bila ključna u mnogim političkim odlukama tog vremena. Činjenica da je imao ovako ozbiljne naloge baca svetlo na složenost političke situacije u Jugoslaviji i delovanja tajnih službi. Njegova povezanost sa ključnim ličnostima, poput Dolanca i Arkana, dodatno naglašava mrežu korupcije i manipulacije koja je vladala.
Takođe, Šešelj se osvrnuo na pravosudni sistem, napominjući kako su sudije često bile pod uticajem vlasti i režimskih pritisaka. Njegovo iskustvo sa sudijom Simićem ilustrira kako su često sudske odluke donosile više političke nego pravne motive. On se nije bojao da javno iznese sumnje u integritet justice sistema, pretežno zbog ličnog ugnjetavanja i nasilja koje je trpeo.
Prema svemu viđenom, pitanje likvidacije dr Vojislava Šešelja, kao i šireg razumevanja dinamike moći unutar bivše Jugoslavije, osvetljava ključne aspekte političke borbe u vreme kada su se različiti interesi sukobljavali. Upadice UDBE i njihova sredstva u ostvarivanju svojih ciljeva ukazuju na ozbiljnu pretnju koja je vladala tokom tih godina.
Sve u svemu, ova tema nam nudi mnogo širi uvid u to kako su se odvijale političke igre moći, koje su često imale smrtonosne posledice, ali i kako su pojedinci, poput Šešelja, pokušavali da se bore protiv takvog sistema koristeći mehanizme koji su im bili na raspolaganju. U fokus dolaze brojni akteri, ali i sam sistem koji je često koristio nasilje i manipulaciju kako bi ostvario svoje ciljeve.
