Nakon što su decenijama mladi bili prepoznati kao najsrećnija starosna kategorija, najnovija studija pokazuje da se ovo stanje menja. Prema istraživanju koje su sproveli američki i britanski naučnici u 46 zemalja, uključujući i Holandiju, mladi više nisu na vrhu lestvice sreće. Ova promena ukazuje na složenost osećanja sreće i kako se ona razvija tokom različitih životnih etapa.
Studija je analizirala trajanje osećaja sreće od 70-ih godina prošlog veka do danas. U tom periodu, sreća je bila relativno stabilna, sa mladima i osobama starijim od 60 godina koji su se najčešće izjašnjavali kao najzadovoljniji. Ipak, izgledaju da se trendovi menjaju. Sada, umesto da mladi prednjače, ovaj osećaj se čini manje prisutnim među njima.
Ono što je dodatno zanimljivo jeste da se osećaj sreće sada manje gubi tokom krize srednjih godina, često nazvane „krizom srednjih godina“, koja se obično javlja između 40. i 60. godine života. Prema nalazima studije, ljudi u ovoj grupi više ne doživljavaju isto toliko padova u sreći kao ranije. Ovo može ukazivati na promene u društvenim normama i očekivanjima ili na to da su ljudi više svesni načina na koji upravljaju svojim emocijama.
Sebični zahtevi i kompeticije koje su prisutne među mladima danas mogu doprineti tome da oni ne doživljavaju istu vrstu sreće koju su imali njihovi prethodnici. Kratkoročne nagrade, brz način života i pritisak za uspehom mogli bi da budu uzroci koji dovode do smanjenja sreće među mladima. Digitalni svet, sa svojom kulturom upoređivanja i stalnim pristupom informacijama, možda je takođe uticao na percepciju sreće.
Istraživanje je pokazalo da su pripadnici srednjih godina, koji su ranije često prolazili kroz ozbiljne krize usled promene karijere, porodičnih dinamika i identiteta, postali otporniji. Mnogi istraživači veruju da su veštine suočavanja i emocionalne inteligencije koje ljudi stiču kao deo životnog iskustva doprineli povećanju otpornosti na krizne situacije.
Oni koji su preživeli te teške trenutke obično postaju svesniji važnosti emocionalnog blagostanja i pronalaženja ravnoteže između profesionalnog i ličnog života. Ova promjena ukazuje na to da se nivo sreće može vremenom povećati, čak i kada se suočavamo s teškim izazovima. U tom smislu, sreća se ne doživljava samo kao trenutni osećaj, već kao dugoročni cilj koji zahteva konstantan rad i prilagođavanje.
Dok prijatna osećanja i lična zadovoljstva ostaju ključni za sreću, sve više se naglašava važnost zajedništva i socijalnih veza. Ljudi koji aktivno rade na održavanju svojih odnosa i koji se povezuju sa drugima jačaju svoje emocionalno blagostanje. Ovi odnosi postaju važni resursi u teškim vremenima i mogu poboljšati kvalitet života.
Studija takođe implicira da obrazovni sistemi i društvo generalno treba da se reše o tome kako podržati mlade u razvoju emocionalne otpornosti. Učenje veština suočavanja i emocionalne pismenosti može priteći mlade u blagostanju i pomoći im da efikasnije upravljaju stresom i pritiscima savremenog života.
Promene u sreći među različitim starosnim grupama naglašavaju kako se društvo razvija i kako se doprinosi razumevanju složenosti ljudskih emocija. U tom kontekstu, važno je razmisliti o tome kako možemo poboljšati kvalitet života tokom svih životnih faza, fokusirajući se na proaktivan pristup emocionalnom zdravlju.
S obzirom na to da sreća nije samo individualna stvar, već i društveni fenomen, može se reći da bi u budućnosti trebalo više raditi na razvoju zajedništva i podržavanju međuljudskih odnosa, kako bismo svi zajedno doprineli većem nivou sreće u našim životima.
