Svaki dan postaje sve teži, a naša deca su nam u mislima neprekidno. U ovim teškim rečima Zorica Panić, majka dvoje ubijenih mladih, započinje svoju potresnu priču povodom dvogodišnjice strašnog masakra koji se dogodio 4. maja 2023. godine u selima Malom Orašju i Duboni kod Mladenovca. U tom krvavom piru, Uroš Blažić, bez razloga, ubio je devetoro mladih i ranio još dvanaest. Samo dan pre ovih događaja, čitava Srbija bila je šokirana masakrom u OŠ „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu.
Zorica izražava nevericu i infinite boli zbog gubitka sina Milana (22) i ćerke Kristine (19). Kaže kako su svaki novi dan ispunjeni mučnim pitanjima na koja još uvek nema odgovore. Pored duševnog bola, postoji i strah od toga da će masovni ubica jednog dana izaći na slobodu, jer je Uroš osuđen na 20 godina zatvora. „Svako je nastavio svoj život kao da se ništa nije dogodilo, a mi, porodice ubijene dece, nemamo život“, ističe Zorica.
Tokom suđenja, Uroš je priznao svoje zločine, ali motivi ostaju nejasni. Njegovo priznanje i izjava da su ubijena deca „mnogo vrednija od njega“ dodatno muče porodice žrtava. „Naša deca nisu imala nikakve dodirne tačke s njim, a ostaje nam samo da se pitamo zašto je to uradio“, naglašava Zorica, koja ne može da razume kakav čovek može da počini ovakvo delo.
Zorica takođe izražava ogorčenost prema ponašanju roditelja ubice, Radiše Blažića, koji je takođe osuđen na 20 godina zatvora. Ona ističe da roditelji pokušavaju da prebace krivicu na sina, a ne prepoznaju svoj deo odgovornosti. „Svaki susret s njima je strašan, nemam reči za opisivanje njihovog stava“, dodaje ona. Radiša je, prema njenim rečima, posedovao veliku količinu oružja, što dodatno komplikuje situaciju. „Kako je moguće da je jedan čovek imao toliko oružja? Odakle mu sve to?“, pita se Zorica.
Ova tragedija ostavlja duboke ožiljke u lokalnoj zajednici. Sela su zavijena u crno, a porodice se bore sa besom, tugom i gubitkom. Na godišnjicu tragedije, porodice su se okupile da ožale svoje najmilije. Sade trešnje u čast ubijenih, stvarajući simbol nade i sećanja na izgubljena detinjstva.
Takođe, i dalje postoji potreba za odgovorima. Urošov slučaj ostavlja mnogo pitanja otvorenim, ne samo za porodice žrtava, već i za celu društvenu zajednicu. Kako se ova tragedija mogla dogoditi? Da li je bilo znakova upozorenja? Mnoge porodice iz Mladenovca ne znaju kako da nastave dalje, a komšije se osećaju nesigurno.
Psiholozi i stručnjaci za mentalno zdravlje upozoravaju na dugotrajne posledice ovakvih tragédia. Preživeli i porodice žrtava mogu se suočiti s PTSP-om, depresijom i mnogim drugim emocionalnim poremećajima zbog gubitka voljenih i traumatizacije.
U društvu koje se suočava sa ovakvim tragedijama, važno je razvijati empatične i podržavajuće zajednice. Osim pravde, porodicama žrtava potrebna je i podrška, kako bi mogle da se nose sa svojim tugom i bolom.
Na kraju, Zorica Panić poziva na promenu zakonodavstva koje se tiče oružja i sigurnosti. Ona se nada da će se nešto promeniti kako bi se sprečile ovakve tragedije u budućnosti. „Želimo da naši glasovi budu čujni, da se ovakvo zlo nikada više ne ponovi“, zaključuje Zorica, ostavljajući snažan utisak o potrebi za promenom.
