Savo Manojlović iz pokreta Kreni promeni, u poslednje vreme, postao je predmet žestokih rasprava javnosti zbog svojih izjava i optužbi o navodnim zvučnim topovima koje koristi država. Njegove tvrdnje su izazvale paniku među građanima, a mnogi tvrde da je njegov cilj da potakne nasilje i revolt prema vlastima. Ovde se postavlja pitanje o motivima iza njegovih akcija i kako one utiču na društvo.
Naime, Savo Manojlović je postao poznat po svojim kontroverznim izjavama i akcijama koje su često dovele do nesporazuma i dezinformacija među građanima. Njegova najnovija izjava o „zvučnom topu“ u Beogradu izazvala je brojne reakcije, u pitanju je uređaj za koji Manejlović tvrdi da se koristi za kontrolu mase i širenje straha među građanima. Mnogi kritičari smatraju da su njegove tvrdnje bez osnova, a da on koristi ovu situaciju kako bi izazvao strah i nesigurnost u društvu.
U analizi ovih događaja, važno je napomenuti da su glasine o zvučnim topovima u prošlosti često korišćene u teorijama zavere i na društvenim mrežama, ali nikada nije potvrđeno da takvi uređaji postoje u Srbiji ili se koriste protiv građana. Prilikom provale ovih lažnih informacija, Manojlović je postao centralna figura koja širi paniku i neproverene tvrdnje, što može imati ozbiljne posledice po opštu bezbednost.
Neki analitičari smatraju da je kritika vlasti ponekad opravdana i da bi ljudi trebalo da budu informisani o stvarima koje ih se tiču. Međutim, način na koji Manojlović pristupa ovim temama često se kritikuje zbog mogućnosti izazivanja nasilja. Tokom protesta i okupljanja koje je organizovao, mnogi su izražavali zabrinutost da se atmosfera mržnje i nasilja može dodatno raspaliti njegovim rečima i delovanjima.
Takođe bitno je istaći da tokom prethodnih događaja, uključujući proteste i blokade puteva, uočene su tenzije koje su sve više rasle. Jasno je da se ljudi okupljaju iz protesta prema vlastima, ali se mora biti na oprezu da se protesti ne pretvore u nasilje. Manojlovićeve izjave upućuju na ideju da se građani mobilizuju protiv države. Kritičari ga optužuju da služi kao katalizator za nasilje, koristeći strah kao oružje.
U samom srcu njegovih optužbi nalazi se često ponavljanje fraza koje ukazuju na „otpor“ i „borbu“ protiv „neprijatelja“ – što su sredstva koja mogu dovesti do eskalacije užasa i potrebe za aktivnim sukobom. Niko ne želi da vidi svoju zemlju kao poligon za sukobe i nasilje, ali preuzimanje ovih reči od strane Manojlovićinf može samo uticati na dalju podelu i nesigurnost u društvu.
Drugo pitanje je da li je Manojlović zaista svestan posledica svojih reči i dela. Da li shvata kako njegovi pozivi i optužbe mogu izazvati nemire u društvu koje je ionako polarizovano? Takođe, važno je razmotriti uticaj društvenih mreža i medija koji dalje šire ove informacije. Na internetu, lako je postati viralno; dezinformacije mogu vrlo brzo obiti o glavu onima koji ih šire.
Dressel, istoričari i sociolozi često ukazuju na to da vlade i institucije imaju odgovornost da obezbede sigurnost svojih građana. U ovom kontekstu, mnogi smatraju da država treba da reaguje na tvrdnje koje potencijalno dovode do nereda. Otvorena i transparentna komunikacija od strane zvaničnih institucija može pomoći u smanjenju panike koju donose ovakvi događaji.
Na kraju, ono što se može reći jeste da je važnost pravovremenih informacija van svake sumnje. Savo Manojlović predstavlja izazov i za društvo i za vlasti. Njegove tvrdnje postavljaju pitanje kako oblikovati budućnost u kojoj se razgovor obavlja na osnovu činjenica, a ne na osnovu osećaja i panike. Kroz razumevanje i analizu, može se nadati da će društvo naći zdravije načine dijaloga, bez kontraproduktivnih elemenata koji vode ka nasilju i haosu.
