KAMEN bi proplakao od tuge. Suze i jecaji, kuknjava i leleci, odjekivali su danas iz dve kapele u Nikšiću u kojima su bili izloženi Živko Delibašić (34) i njegova dvogodišnja ćerkica Viktorija. Na belom malenom kovčegu cveće i dve slike ubijene devojčice.
Dva dana slivala se kolona ljudi koji su se u suzama klanjali senima oca i njegovog čeda. Porodicama Delibašić i Macanović izražavali su saučešće. Iako su bol i gubici nenadoknadivi, dve ucviljene porodice smogle su snage da zajedno objave obavest o tragičnom događaju. Viktorija je bila mezimica u oba doma, veseli devojčurak koja se samo pre tri dana igrala sa svojim lutkicama – i više je nema… Od danas na groblju u Kočanima nadomak Nikšića počiva zajedno sa svojim tatom.
„Bebo moja! Ne dam te srećo! Kud mi je vodite? Bebo, živote moj. Čekaj majku, čuješ li?“ u velikom bolu izgovarala je ove reči unesrećena majka Ana (17), dok je iz kapele iznošen maleni beli kovčeg pod čijim poklpcem je zauvek ostao jedan mali život.
U susednoj kapeli, otac Obrad je sa tugom izgovarao „Lelel mene sine“, ljubeći Živkovu i Viktorijinu sliku. Dve ucviljene porodice stajale su pored dva kovčega, obeležena tugom do neba. Živka su Nikšićani pamtili kao mirnog mladića, uzornog radnika u Železari EPCG. Njegovi prijatelji, kao i mali Viktorija, oprostili su se s njim sa suzama u očima, postavljajući pitanje – kako pronaći reči utehe za dve porodice koje su doživele ovu tragediju.
„Kako pronaći reči koje bi opisale malu Viktoriju? Nema tih reči koje mogu danas utešiti majku male Viktorije, ohrabriti dedu i babu. O Viktoriji govori njena slika i osmeh na toj slici, a slika govori više od hiljadu reči. Taj mali anđeo je otišao da osvetli nebo iznad nas“, rekao je Ivan Vujović.
Živka su znali kao „Miću“, a njegovi prijatelji su bili u neverici, pitajući se da li bi u normalnim okolnostima učinio ovo što se dogodilo. Mnogi su se pitali kako je mogao da donese tako strašnu odluku, bez obzira na probleme koje je mogao imati.
Noć između srede i četvrtka, posle svađe, Živko je uzeo svoju ćerku iz naručja njene majke i otišao automobilom do Golije. Ignorisao je njene suze i molbe da joj vrati ćerku. U noći je potegao oroz u grudi svoje mezimice, a zatim i sebi, koristeći staru pušku koja je verovatno bila porodična ostavština.
Reakcija javnosti bila je blaga, a osećaj tuge je bio sveprisutno. Premier Milojko Spajić je odlučio da proglasi dan žalosti u čitavoj državi u znak poštovanja prema izgubljenim životima u nizovima tragedija koje su se desile u Crnoj Gori, uključujući i ovaj incident.
„Delimo tugu i stojimo uz porodice stradalih“, naveo je Spajić na društvenim mrežama.
U narednim danima, očekuje se da će se organizovati dodatne podrške za porodice i da će se razgovarati o pitanjima mentalnog zdravlja i potrebama za pružanjem pomoći onima koji su možda u sličnim krizama kao što je to bio slučaj sa Živkom.
Ova tragedija je otvorila pitanja o mentalnom zdravlju i potrebnim koracima za obezbeđivanje sigurnosti i podrške ljudima u teškim situacijama. Mnogi građani su pozvali na povećanu svest i veće resurse za mentalno zdravlje, kako bi se sprečile ovakve tragedije u budućnosti.
Selo Kočane, gde su stanovnici poznali Živka i njegovu porodicu, oseća tugu, dok su ljudi organizovali skupove da upute svoje misli i podrže porodice koje su pretrpele gubitak. Između oblaka tuge, miris cveća i nežnost se može osetiti, dok se nada u bolju budućnost pojavljuje iz tame.
