Stihovi iz soneta „Zašto me zove Lubarda“ govore o ličnom i umetničkom putovanju pesnika Dragana Lakićevića koji istražuje svoju povezanost sa slikarskim opusom Petra Lubarde. Ova zbirka poezije, nazvana „Gavran i Lubarda“, objavljena je u izdanju „Partenona“ i predstavljena je u Vukovoj zadužbini, potpunim dijalogom između Lakićevića i slavnog slikara.
Lakićević nije prvi pesnik koji se povezuje sa umetnicima, ali je Lubarda treći u nizu njegovih omiljenih slikara nakon Save Šumanovića i Nadežde Petrović. U svom radu, Lakićević se trudi da putem poezije artikuliše vizije tih umetnika, pronalazeći duboku emocionalnu vezu između sebe i njihovih dela. Njegove prethodne knjige o Šumanoviću i Petrovićevoj takođe su izgrađene na ovoj ideji, kada je Šumanovićev sneg, kao simbol, postao temelj njegove poezije.
Zbirka posvećena Lubardi sadrži dvadesetak soneta, svaki od njih pokušava da odrazi umetničku suštinu slikara. Oduševljen njegovim radovima, Lakićević se oslanja na Lubardinu paletu boja kako bi stvorio savršene pesme, verujući da su soneti najbolji oblik za izražavanje njegove umetničke percepcije. U njegovim pesmama, belina postaje značajna, evocirajući sve od snežnih pejzaža do smrtnosti.
Nadežda Petrović, druga važna figura u njegovoj poeziji, predstavlja slikarku koja koristi boje da priča priče. Lakićević smatra da je ona jedinstvena, jer njen pristup slikama spaja recitaciju i slikanje. Ovaj dijalog sa dvojicom značajnih umetnika donosi mu mnogo inspiracije.
Svoj odnos prema Petrovu Lubardi Lakićević je stvorio već u osnovnoj školi kada je otkrio njegove slike u knjizi „Njegošev album“. Ovo otkriće oblikovalo je njegovu ljubav prema Lubardinim ranijim pejzažima, iako je umetnik kasnije prešao u apstraktne forme. Vezivanje Njegoša i Lubarde prožima Lakićevićevo stvaralaštvo, jer obojica dele slične kulturne i geografske korene.
Pesnik se osvrće na svoje omiljene Lubardine apstraktne slike, poput „Guslara“, koja mu je bliska zbog njegovog istraživačkog rada na narodnoj književnosti. Takođe, u zbirci se nalaze slike koje oslikavaju Kosovski boj, sa naglaskom na boje i njihove sukobe. Ovaj pristup omogućava mu da pruža drugačiju perspektivu na događaje i likove koji su često prožeti patosom, obeležavajući istorijski trenutak.
Gavran u naslovu zbirke predstavlja simbol mnogo značenja, počevši od epskih motiva srpske književnosti, pa do bliskosti koju ima sa umetnicima poput Njegoša i Lubarde. Gledajući Lubardina dela, Lakićević otkriva duboku, često sudbinsku prirodu nekih slika, poput „Sumraka Lovćena“, prikazujući kako se svetlost i tamne nijanse susreću.
U pogledu umetnosti, Lakićević smatra da su poezija i slikarstvo međusobno povezani i da se svaki umetnik, bio on pesnik ili slikar, trudi da pronađe svoje mesto u toj zajedničkoj dimenziji. Njegove reči i Lubardine boje postaju jedinstven izraz istoj umetničkoj težnji, gde se poezija trudi da zamisli ono što su slike već ostvarile.
Na kraju, Lakićević zaključuje da iako zna malo o Lubardi, nije potrebno mnogo da bi se stvorila pesma. Ta skromnost teži da pokaže koliko je umetnost prolazna i esencijalna, isticanjem vrednosti prožimanja reči i boja. U njegovim rečima oslikava se velika ljubav prema umetnosti kao univerzalnom jeziku koji prevazilazi granice, bilo da se radi o slikanju ili pisanju.
