Rakija – piće koje se slavi i tuguje, venčava i oprašta. Ljuta je i blaga, greje telo i otvara dušu. U Šumadiji se šali da je rakija prepečenica bolja kada je starija, ali da se ne može odbiti ni kada je „mlada“.
Šljiva, kažu, najbolje rađa u Šumadiji, te od različitih sorti poput dženarike, ranke, do modernijih kao što su čačanska rodna, lepotica i Stenlejka, peče se rakija. Da bi stigla do čašice i da bi domaćin bio ponosan kada gost kaže „uh, dooobra“, potrebno je mnogo vremena, rada i znanja.
Dejan Đokanović (56) iz kragujevačkog sela Bukorovac poznat je u kraju kao majstor za pečenje rakije. Kvalitetno voće, higijena, ali i tradicionalni način pečenja u kazanu starijem od 60 godina su ključni za uspeh. Kazan je stigao iz Skoplja 1966. godine, napravljen po porudžbini Dejanovog dede, a od tada je postao neprocenjiva vrednost za njegovu porodicu.
Rakija se peče tokom cele godine, a pijucka se stara rakija iz prethodne godine. Kaže se da rakija ne miruje ni u buretu, a najbolja su budrad od belog hrasta, duda i bagrema. Zlatne kapi rakije su zapravo bezbojne, a tek ležanjem u buretu dobijaju boju i karakteristike. Na Kosovu i Metohiji, rakija se čuva u staklenim sudovima, te rakija uvek ima „belu“ boju bez obzira na starost.
Vatra pod kazanom drži se pod pažnjom sve dok posao pečenja rakije ne bude završen. Takođe, i vatra mora da bude taman, ni previše jaka ni previše tiha, kako bi rakija bila savršena.
Rakija je deo kulture i tradicije Šumadije, a majstori poput Dejana Đokanovića nastavljaju da čuvaju tajne i veštine pečenja ovog prepoznatljivog srpskog pića.
