Građani koji žele da dovedu u red imovinsko-pravne odnose i postanu vlasnici objekata sa urednom dokumentacijom suočavaju se sa različitim troškovima tokom procesa ozakonjenja. Ne radi se samo o taksi za ozakonjenje, već i o brojnim pratećim troškovima koji su obavezni za ovaj postupak, navodi portal Biznis.rs.
Prema važećem Zakonu o ozakonjenju objekata, takse variraju zavisno od kvadrature stambenog prostora. Za kuće do 100 kvadrata, taksa iznosi 5.000 dinara. Ukoliko objekat ima između 100 i 200 kvadrata, trošak je 15.000 dinara, dok kuće sa kvadraturom od 200 do 300 kvadrata zahtevaju uplatu od 20.000 dinara. Vlastiti advokat, Branislav Vještica, navodi da vlasnici kuća veće od 300 kvadrata plaćaju najviše, čak 50.000 dinara.
Za stanove u stambenim zgradama, takse obično iznose oko 200 evra. Međutim, Vještica naglašava da sama taksa nije jedini izdatak koji građani trebaju da predvide. Proces ozakonjenja uključuje i obaveze kao što su izrada geodetskog snimka objekta, s cenama koje se kreću između 100 i 300 evra, u zavisnosti od složenosti posla. Pored toga, izrada elaborata geodetskih radova košta oko 200 evra, dok notarski troškovi variraju od 50 do 100 evra. Takođe, za upis objekta u katastar potrebno je odvojiti još između 10.000 i 20.000 dinara.
Osobe sa invaliditetom, korisnici socijalne pomoći i samohrani roditelji oslobođeni su plaćanja takse, uz uslov da su vlasnici objekata do 100 kvadrata. Ova mera ima za cilj da zaštiti najugroženije kategorije građana i omogući im da reše svoj status bez dodatnog finansijskog opterećenja.
Vještica takođe ističe da je bitno postaviti pitanje koliko ukupno košta ozakonjenje. Na primeru, vlasnik kuće od 120 kvadrata platiće taksu od 15.000 dinara, ali će se suočiti sa dodatnim troškovima koji mogu dostići i više od 1.000 evra, uključujući troškove za geodetske usluge, notara i katastarske takse.
Prema Zakonu, ozakonjenje je obavezno za sve objekte izgrađene bez dozvole, osim za one koji su izuzeti iz procesa. Vlasnici koji ne pokrenu postupak rizikuju rušenje objekta, što dovodi mnoge do pitanja kako da legalizuju svoj objekat, koliko će to trajati i koja dokumentacija je potrebna.
Prvi korak u procesu ozakonjenja, prema Vještici, je dostavljanje potrebne dokumentacije. Ključni uslov za uspešnu legalizaciju je da se objekat nalazi na zemljištu koje je u vlasništvu investitora. Ukoliko je kuća ili stan sagrađen na tuđem zemljištu, proces će najverovatnije biti neuspešan. Legalizacija takođe nije moguća ako se objekat nalazi u zaštićenim zonama, kao što su nacionalni parkovi ili druge oblasti pod posebnom zaštitom.
Osim toga, ne mogu se ozakoniti objekti koji su izgrađeni na nestabilnim terenima ili mestima gde postoji rizik od ugrožavanja bezbednosti ljudi i imovine. Druga prepreka dolazi od gradnje na javnom zemljištu, jer je to zemljište u vlasništvu države ili lokalnih samouprava i ne može se legalizovati za privatne svrhe. Takođe, problem se javlja kada se gradnja izvršava na parcelama koje nisu predviđene za građevinsku namenu ili je u suprotnosti sa urbanističkim planom.
Ukoliko vlasnik ispunjava sve uslove, nadležni organi mu daju rok od 30 dana da dostavi dokaz o vlasništvu, ukoliko to do tog trenutka nije učinjeno. Ako se dokaz o vlasništvu ne dostavi, zahtev za ozakonjenje se odbacuje. Kada se priloži sva potrebna dokumentacija, postupak se nastavlja, a sledeći korak je plaćanje takse za legalizaciju. Proces ozakonjenja može delovati složeno, ali je neophodan korak ka obezbeđivanju legalnog statusa imovine.
