Stotine miliona ljudi u jugoistočnoj Aziji osetilo je velika potres 28. marta, kada je zemlja pod njihovim nogama počela da se trese. Zemljotres magnitude 7,7 Rihtera, čiji je epicentar bio nedaleko od Mandaleja u Mjanmaru, izazvao je razaranja koja su zadesila čitave kvartove u samo nekoliko sekundi. Informacije ukazuju na to da je broj žrtava premašio 2.700, dok procenjena šteta dostiže desetine milijardi dolara.
Ovaj zemljotres je oslobodio energiju koja se može uporediti sa snagom nekoliko stotina nuklearnim eksplozija, što ga čini jednim od najrazornijih u skorijoj istoriji regiona. Nedostatak adekvatnih mera za zaštitu od zemljotresa u građevinskim objektima doprineo je katastrofalnim posljedicama. Mnogi stručnjaci veruju da bi konačni broj žrtava mogao biti znatno veći, uz moguće projekcije da će se taj broj kretati u desetinama hiljada.
Fenomen ove prirodne katastrofe povezan je sa geološkim procesima koji traju već milionima godina. Indijska tektonska ploča se sudarila sa Evroazijskom pre otprilike 45 miliona godina, što je dovelo do formiranja Himalaja i mnogih raseda u ovom regionu. Ove tektonske aktivnosti, koje se nastavljaju i dan danas, uzrokuju akumulaciju energije koja se s vremena na vreme oslobađa u obliku zemljotresa.
Seizmička aktivnost u regionu, kao što je Mjanmar, izazvana je posebnom lomskoj liniji poznatom kao Sagaing. Ovaj deo sveta spada u najvatrenija mesta kada je reč o zemljotresima, a saveznici poput Japana, Indonezije, Čilea, Italije, Kalifornije i Filipina redovno trpe posledice ovih prirodnih pojava. Ove regioni su smešteni na granicama tektonskih ploča koje su u stalnom kretanju, što ih čini posebno podložnim seismicnim aktivnostima.
U svetu, jedna od najpoznatijih seizmičkih zona je Pacifički vatreni prsten. Ova oblast okružuje Tihi okean i obuhvata severnu i južnu Ameriku, istočnu Aziju, Australiju i Novi Zeland. Oko 90% svih zemljotresa dešava se u ovom području, a 75% aktivnih vulkana takođe je smešteno ovde.
Na primer, Japan leži na spoju četiri tektonske ploče, što ga čini jednim od najslabijih mesta kada je reč o zemljotresima. Veliki zemljotres u Tohokuu iz 2011. godine, koji je izazvao cunami i nuklearnu katastrofu, još jednom je pokazao razornu snagu ovih prirodnih sila. Indonezija je takođe poznata po čestim zemljotresima i erupcijama vulkana. Prema izveštajima, zemlja dovodi do više od 5.000 potresa godišnje, a najteži zemljotres 2004. godine doveo je do tragedije u kojoj je preko 230.000 ljudi izgubilo živote.
Slična situacija je i sa Čileom, koje se nalazi na granici između Južnoameričke i Nazca ploče. Zemljotres u Valdiviji 1960. godine, koji je zabeležen kao najsnažniji u istoriji sa magnitudom od 9.5, uzrokovao je ogromne gubitke, a ovo područje se i dalje smatra jednim od najtrusnijih.
U Sjedinjenim Američkim Državama, Kalifornija se identifikuje sa rasedom San Andreas, gde se dugo vremena očekuje veliki zemljotres. Italija, po svojoj složenosti tektonskih sudara između Afrčke i Evroazijske ploče, doživljava stotine potresa godišnje, dok Turska trpi brojne razorne zemljotrese zbog svoje pozicije između tri velike ploče.
U ovom kontekstu, Srbija ostaje izuzetak, prema rečima seizmološkinje Ane Mladenović, koja je istakla da naša zemlja ne može doživeti zemljotres slične magnitude kao onaj u Mjanmaru. Iako se manji potresi dešavaju, oni ne mogu dostići razorne posledice koje prate zemljotrese na aktivnijim tektonskim granicama. Tako građani Srbije ne moraju brinuti o ovih prirodnih katastrofama bar u bliskoj budućnosti.
