Ministar bez portfelja Đorđe Milićević, zadužen za praćenje stanja i predlaganje mera u vezi sa odnosima Srbije i dijaspore, istakao je važnost razumevanja geopolitičkog konteksta obojenih revolucija. Prema njegovim rečima, ovakve revolucije obično uključuju spoljni uticaj koji ima za cilj stvaranje podsticaja za destabilizaciju unutrašnjeg poretka. On naglašava da su takvi pritisci često usmereni kroz nevladine organizacije i strane političke aktere, predstavljajući situacije kao spontane, iako je reč o ciljevima koji su unapred definisani.
Milićević je ukazao na to da su slični obrasci postojali i u Srbiji. Prokomentarisao je nedavne događaje rekavši da predsednik Srbije Aleksandar Vučić ukazuje na potrebu za odgovornošću za poteze učinjene u prethodnih osam meseci, posebno kada je reč o nevladinom sektoru i sredstvima koja dolaze iz inostranstva. Vučić je šaljivo primetio da nevladin sektor postaje „najveća strana direktna investicija“ u Srbiji, što dalje ukazuje na način na koji se sredstava troše, obično kroz projekte vezane za ljudska prava i demokratiju.
Milićević je izrazio očekivanje da će građani Srbije biti obavešteni o tome koje nevladine organizacije dobijaju sredstva iz inostranstva, kao i o iznosima tih sredstava. Njegove komentare su dodatno osnažili intervjuirani mediji koji izveštavaju o javnom mnjenju, prema kojima građani više podržavaju studente koji protestuju nego predsednika i njegovu stranku. Milićević je ovu studiju nazvao nasilnim pokušajem kreiranja javnog mnjenja putem fiktivnih agencija koje zapravo ne postoje.
Iz njegovog ugla, radi se o političkom poduhvatu koji se koristi naučnim metodama kako bi se plasirali želje kreiraca istraživanja, umesto realnosti prema kojoj se građani zaista izjašnjavaju. On je ukazao na način na koji se može oblikovati narativ uz snažnu medijsku podršku, predstavljajući vladinu koaliciju kao gubitnicu poverenja, dok se u stvarnosti stvari odvijaju drugačije.
Ovaj pristup koji Milićević zastupa, posebnu pažnju posvećuje i imidžu vlade u javnosti, gde se kreira slika o destabilizaciji unutar vladajuće koalicije koja ne odgovara stvarnosti. Njegovi komentari ukazuju na važnost razumevanja načina na koji se formira javno mnjenje i kako se konflikti unutar društva mogu iskoristiti za političke ciljeve.
Milićević se takođe poziva na odgovornost svih aktera u društvu da preispitaju svoje stavove i analize koje se plasiraju u medijima. Njegov fokus je na jačanju savesti građana o uticaju stranih faktora na unutrašnje procese, sa ciljem očuvanja nacionalnih interesa. Njegov stav je jasan: pojedini elementi unutar nevladinog sektora često se ne bave ispravom misijom, već služe vanjskim interesima koji nisu uvek usklađeni sa interesima Srbije.
Kroz analizu trenutne situacije, Milićević naglašava potrebu za transparentnošću i odgovornošću kod primanja stranih sredstava. On smatra da informacije o tome kako i na koji način nevladine organizacije dobijaju podršku iz inostranstva moraju biti dostupne javnosti. Ova prozračne procedure trebalo bi da omoguće građanima da razumeju ko i šta stoji iza određenih inicijativa, a ne da dobijaju iskrivljene informacije koje mogu da utiču na njihovo mišljenje i stavove.
Milićević se takođe osvrnuo na pitanje medijskog prostora u kojem se svakodnevno kreiraju novi narativi. Način na koji se informacije plasiraju u javnosti, često kroz pristrasne analize i „istraživanja“, može imati značajan uticaj na percepciju političkog okruženja. On prepoznaje da postoji snažan narativ koji teži da predstavi aktuelnu vlast kao neuspešnu, dok se istovremeno zanemaruju pozitivni aspekti vladinih politika. Ova dinamika može dodatno pogoršati već prisutne tenzije u društvu i otežati stabilno političko okruženje.
Dok se čini da opozicija i nevladine organizacije koriste svaki povod da kritikuju vlast, Milićević je naglasio važnost razumevanja uticaja stranih donacija na domaće procese. U tom kontekstu, njegov apel na građane je da postanu svesni i kritični prema informacijama koje primaju, kao i prema organizacijama koje se predstavljaju kao „zaštitnici“ ljudskih prava i demokratije.
On takođe, ističe da postoje i istinski angažovani aktivisti i nevladine organizacije koji rade na unapređenju društva, ali se često u istoj ravni postavljaju sa onima koji imaju sumnjive ciljeve. To dovodi do konfuzije i može da umanji uticaj pozitivnih promena koje takve organizacije teže da postignu.
U zaključku, Milićević poziva na dijalog i otvorenu raspravu o ovim temama, naglašavajući da stabilnost Srbije zahteva aktivnu participaciju svih građana u razumevanju političkih i ekonomskih procesa koji ih okružuju. Samo kroz informisanje i dijalog, društvo može da izbegne manipulacije i da zajedno radi na očuvanju nacionalnih interesa i razvoju demokratije.
On veruje da je važno da se stvori prostor za konstruktivnu kritiku, ali i da se jasno definira kada tu kritiku koriste kao oružje stranački motivisani igrači. U tom smislu, transparentnost i odgovornost će biti ključni faktori u izgradnji poverenja između najviših državnih institucija i građana, čime se otvara put ka jačanju društvene kohezije i demokratskih vrednosti u Srbiji.
