Princeza Jelisaveta Karađorđević je na promociji svoje autobiografije „Tamo daleko“ izjavila da je imala obavezu da očisti ime svog oca, kneza Pavla Karađorđevića, i svoje porodice. Promocija se održala u atrijumu Narodnog muzeja Srbije u Beogradu, gde je princeza naglasila koliko je njen otac voleo zemlju i kako se trudio da spasi narod, ali nažalost nije uspeo.
U svojoj knjizi, Jelisaveta piše o događajima koji su se desili 27. marta 1941. godine, kada je u Kraljevini Jugoslaviji izveden vojni puč. Tada je knez Pavle, kao namesnik, zbačen s vlasti, a na vlast je došao maloletni kralj Petar II Karađorđević. Ovaj puč su izveli vojni lideri, predvođeni generalom Dušanom Simovićem, zbog potpisivanja pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu, što je kasnije dovelo do napada nacističke Nemačke i fašističke Italije na Jugoslaviju u aprilu iste godine.
Princeza je naglasila kako su ona i njena porodica morale napustiti Jugoslaviju u roku od četiri sata, a u godinama koje su usledile, ona je gajila želju da se vrati u svoju zemlju. Istaknula je težinu života u izgnanstvu, gde je bila „nevoljena“ i bez pasoša ili državljanstva. Ukazala je na težak život njenog oca koji se veoma voleo knjige i umetnost; on je postao vidno bolestan, obolevši od malarije i kasnije leukemije, umirući s tugom što nije mogao da se vrati u domovinu.
U svom istraživanju za knjigu, Jelisaveta je naišla na informacije koje otkrivaju da je bilo planirano ubistvo njenog oca u Sloveniji 1941. godine. Takođe je podsetila na to da je njen otac osnovao Muzej kneza Pavla 1925. godine, kada je počeo da kupuje dela impresionista, koja su tada bila nepopularna, a koja se danas nalaze u Narodnom muzeju Srbije.
Istoričarka umetnosti i novinarka Branka Nakaniši opisala je knjigu kao bogatu istorijskim podacima i avanturama. Knjiga „Tamo daleko“, objavljena od strane Vukotić medija, donosi duboki uvid u prvu polovinu 20. veka u Jugoslaviji, kroz lične priče i istorijske momente.
Jelisaveta je kroz svoja sećanja i istraživanja uspela da varira između lične i kolektivne istorije, dajući čitaocima priliku da bolje razumeju kompleksnost tog vremena. Njeno delo predstavlja ne samo ličnu priču, već i refleksiju na celokupnu sudbinu jednog naroda u turbulentnim danima.
Na kraju, princeza Jelisaveta je pozvala sve prisutne da s ljubavlju gledaju na svoje korene i prenose znanje o ovim važnim istorijskim događajima na mlađe generacije. Pokušaj da se očuva sećanje na prethodne generacije nije samo njena lična misija, već obaveza svih nas prema našoj zajedničkoj istoriji i kulturnom nasleđu. Kroz „Tamo daleko“, Jelisaveta nije samo ispričala priču o svom ocu i porodici, već je i podsetila sve nas na važnost sećanja i priznavanja prošlosti kako bismo gradili bolju budućnost.
