U svom novom filmu „Plesu titana“, Kejt Blanšet dočarava lik fiktivne nemačke kancelarke Hilde Ortman, koja se ponekad doživljava kao spoj Angela Merkel i Ursule fon der Lajen. Ova satira istražuje apsurd političkih procesa kroz prizmu neobičnog dogadjaja na samitu G7, koji se odvija u izmišljenom dvorcu Dankerode u Nemačkoj. Na samitu, zvaničnici su iznenada izolovani od spoljnog sveta, suočeni sa napadima zombija, što dodaje dozu absurdnosti i apsurda situaciji.
Radnja filma, premijerno prikazana na festivalu u Kanu prošle godine, prati Blanšetinu lik koji se pokušava zbližiti sa kanadskim premijerom dok se u pozadini odigrava melodrama među ostalim političarima. Ove komične i dramatične situacije osvetljavaju inherentnu haotičnost i besmislenost političkih intriga.
Zanimljivo je da lik veoma starog američkog predsednika, kojeg tumači Čarls Dans, govori sa jakim britanskim akcentom i često zaspi tokom razgovora, što dodatno pojačava humornu notu filma. Iako je njen lik očigledna aluzija na stvarne političke vođe, Blanšet insistira da njen lik nije parodija, već važna refleksija ženskog liderstva. Akcenat na ženskom liderstvu postaje centralna tema, gde se Blanšet pita kako bi javnost reagovala da je njen lik muškarac.
„Da sam muškarac, ljudi bi postavljali pitanje koga sam imitao među nemačkim kancelarima. Međutim, nedostaje nam više primera ženskog liderstva“, izjavila je blanšet. Ona pritom naglašava da se svi obično misle da njen lik predstavlja Angelu Merkel, ali ona to negira ističući da je takvih primera veoma malo.
Film „Ples titana“ nije samo politička satira, već i složena mešavina žanrova. Kako Blanšet objašnjava, u filmu se prepliću elementi zombija i melodrame, a ponekad se čini i da podseća na avanture Skubi-Dua. Ova eklektična kombinacija dodatno oslobađa radnju i omogućava istraživanje različitih tema kroz humor i absurd.
Na neki način, Blanšetova koristi ovaj film kao platformu za razmatranje složenosti ženske pozicije u politici. Stavljajući u prvi plan političke figure koje deluju kao karikature stvarnog sveta, film nas navodi da preispitamo naše poimanje liderstva. Sa savremenim izazovima sa kojima se susreću žene u politiku, ovaj film reflektuje mnoge stvarne prepreke koje žene moraju savladati da bi napredovale.
Kreativne odluke u ovom filmu doprinose osećaju besmislenosti i haotičnosti koji obeležavaju današnju političku scenu. Prikazivanje političkih figura kroz humoristične i satirične prizore može omogućiti publikama da sagledaju ozbiljne teme iz nove perspektive. Ovaj pristup ne samo da nas zabavlja već nas podstiče na razmišljanje o svakodnevnim izazovima s kojima se suočavaju naši vođe.
Kao u svakom dobrom delu, humor se koristi kao alat za istraživanje dubljih društvenih pitanja, čime „Ples titana“ postaje više od obične političke satire. Ismijavanje političkih figura se ne svodi samo na zabavu, već nas natera da se zamislimo nad ulogom vlasti, kompleksnom moralu i konzistentnosti liderstva. U konačnici, „Ples titana“ služi kao podsećanje na to koliko su potrebni prosvetljeni i razumni lideri, posebno u turbulentnim vremenima.
