Prolaze godine, ali glas Đorđa Balaševića i dalje odjekuje u tišini naših sećanja. Na današnji dan, pre četiri godine, svet je izgubio jednog od najznačajnijih umetnika, koji je 19. februara 2021. godine preminuo od korona virusa. Njegove pesme i dalje nastavljaju da žive u srcima mnogih, podsećajući nas na snagu muzike i poezije.
Đorđe Balašević nije bio samo pevač i kantautor; on je bio istinski pesnik koji je svojim rečima oslikavao svet oko nas. Njegove pesme su često nosile teške, ali i inspirativne poruke, govoreći o ljubavi, prijateljstvu, nostalgiji i svakodnevnim životnim izazovima. Balašević je znao kako da dotakne dušu slušalaca, kako da kroz svoje stihove prenese emocije koje su mnogi od nas doživeli. Njegove reči nisu bile samo pjesnički izrazi, već su postale deo naših života, naših svakodnevnih razgovora i osećanja.
Pesnik koji je znao kako se voli, njegova umetnost je dala glas mnogim generacijama. Njegovi stihovi nisu se samo slušali, već su se proživljavali. Od “Oprosti mi, Katrin” do “Svirajte mi jesen stiže, dunjo moja”, Balaševićeve pesme su postale sinonim za ljubav i gubitak, za sreću i tugu. U njegovim pesmama mnogi su prepoznali deo sebe, bilo da su se radovali ili tugovali, plesali ili plakali. Njegove balade su često bile izvođene na raznim svečanostima, a prisutni su se često nalazili u suzama ili smehu, zavisno od pesme koja se izvodila.
Jedan od najistaknutijih aspekata Balaševićeve karijere bila je njegova sposobnost da se izbori za mesto u svetu estrade kao gospodin sa dušom deteta. On je bio autentičan, nespretan u pokušajima da se uklopi u šablone koji često vladaju muzičkom industrijom. Njegov humor bio je topao, britak i pun života, a njegove pesme su pružale utjehu i inspiraciju mnogima. U vreme kada su mnogi umetnici pokušavali da se dokažu kroz senzacionalizam, Balašević je ostao veran sebi i svojim vrednostima.
Njegova ljubav prema Vojvodini, njegovom rodnom Novom Sadu, i prema Dunavu, uvek su se osećale u njegovim pesmama. Govorio je o običnim ljudima koji su imali velika srca, o svakodnevnim situacijama koje čine život, o momente sreće, ali i o tugama koje nas ponekad obuzmu. Njegovi stihovi su bili poput pesme vetra kroz voćnjake, šuštanja lišća, mirisa leta, i mračnih tonova zimske noći.
Iako je fizički otišao, njegovo prisustvo se oseća kroz svaku pesmu koju slušamo, kroz svaku gitarsku harmoniju koja se čuje u kafanama, na koncertima ili kod kuće. Svaki put kada neko zasvira neku od njegovih melodija, prisjećamo se svih trenutaka provedenih uz njegove stihove. U tom smislu, Đorđe nije zaista otišao – on živi kroz svoju muziku, kroz sećanja i priče koje smo podelili, kroz emocije koje su nas zbližavale.
Dok nas život nosi dalje, uvek ćemo imati njegov glas u našim srcima. Njegove reči su nas naučile kako da budemo ljudska bića, kako da volimo i praštamo, kako da prihvatimo život u svim njegovim oblicima. Đorđe, hvala ti za sve. Hvala ti za lekcije koje si nam dao, za pesme koje su nam pomogle da odrastemo i pronađemo sreću u malim stvarima. Tvoja muzika će zauvek biti deo naših života, a tvoja umetnost će nastaviti da inspiriše buduće generacije. „A sad adio, i ko zna gde, i ko zna kad…“
