Foteljaši u današnjem društvu često su predmet kritika zbog svoje pasivnosti i nedostatka pravih akcija. Ova terminologija opisuje ljude koji zauzimaju udobna mesta i diskutiraju o problemima, ali retko preduzimaju konkretne korake da ih reše. U eri kada su izazovi pred društvom sve veći, od političkih previranja do ekoloških kriza, foteljaši često dele svoje mišljenje iz udobnosti svojih naslona, ali to nije dovoljno.
Jedna od glavnih karakteristika foteljaša je njihova sklonost da se prebacuju na druge, umesto da preuzmu odgovornost. Kroz društvene mreže i javne diskusije, oni rado izražavaju svoje nezadovoljstvo, ali malo njih se angažuje u aktivizmu ili zajedničkom radu na rešenju problema. Na primer, u pitanju klimatskih promena, mnogo se priča o značaju smanjenja emisije CO2, ali kada dođe vreme da se donesu teške odluke ili da se učestvuje u inicijativama, kapaciteti se istog trenutka smanje.
U političkom kontekstu, foteljaši su često ti koji se žale na vladu ili donosioca odluka. Umesto da se angažuju na lokalnom nivou, u strankama ili organizacijama, oni ostaju pasivni posmatrači. Rezultat ovakvog ponašanja je etička apatija koja se širi kroz društvo. Mnogi ljudi se osećaju bespomoćno, smatrajući da njihov glas ništa ne menja. To dovodi do povećanog nezadovoljstva i frustracije, ali i do izostanka promene.
Usled pandemijskih godina, foteljaši su doživeli dodatni zamah. Kroz online platforme, oni mogu da izraze svoje stavove bez veze sa stvarnošću. Ova pojava može biti i pozitivna, jer je omogućila dijalog, ali često se svodi na površne rasprave koje ne donose stvarne promene. Na primer, debate o vakcinaciji podstakle su mnogo polemike, ali su mnogi jednostavno ostali u svojim stajalištima, ne prepoznajući važnost dijaloga i razumevanja.
Društvene mreže, njihova popularnost i lakoća korišćenja doprinose perpetuiranju kulture foteljaša. Ljudi se često osećaju osnaženim kada dele svoj stav, ali zaboravljaju na važnost lične akcije. Aktivizam, bilo u obliku volonterizma, bilo kao deo organizovanih pokreta, zahteva više od pukog komentarisanja. Aktivizam zahteva vreme, trud i, ponekad, žrtvu. Nažalost, to su često stavke koje foteljaši zanemaruju.
Pored toga, foteljaši mogu biti izrazito skeptični prema institucijama. Oni često sumnjaju u sposobnost drugih da donose prave odluke, dok odbacuju ideju da bi oni sami mogli dati svoj doprinos. Ova sumnja ne samo da onemogućava razvoj zajednice, već može dovesti i do polarizacije društva. Dok se jedni dvoumljuju, drugi se okupljaju i postaju aktivni građani, pogođeni potrebom za promenom.
U sredini svega ovoga, važno je razumeti da je svako od nas deo sistema. Naši glasovi su važni, ali delovanje je još važnije. Stručnjaci ukazuju na to da je angažovanje na lokalnom nivou najefikasniji način za pokretanje promena. Bilo da se radi o potpisivanju peticija, učlanjivanju u nevladine organizacije ili jednostavno kontaktiranju lokalnih vlasti, svaka mala akcija može imati veliki uticaj.
Osnaživanje građanske svesti i omogućavanje ljudima da prepoznaju svoj potencijal za promene su ključni koraci. Obrazovanje o načinu na koji funkcionišu društveni mehanizmi, kao što su vlast i civilno društvo, može pomoći ljudima da shvate da imaju moć i mogućnost. S obzirom na trenutne globalne izazove, od bitke za ljudska prava do ekoloških kriza, važno je da se stanovništvo probudi iz pasivnosti.
Kako bismo zaista napredovali, potrebno je da se od foteljaša preobrazimo u aktivne učesnike. Aktivizam se ne mora uvek manifestovati u velikim pokretima, već i kroz svakodnevne male akcije. Svako od nas može postati deo rešenja ako preuzme inicijativu i pokaže proaktivnost. Budućnost ne pripada onima koji sede na svojim mestima, već onima koji su spremni da ustanu, deluju i menjaju svet oko sebe.
