Auto-prevoznik Milomir Jaćimović, poznat kao jedan od glavnih aktera javnih protesta protiv Srpske napredne stranke (SNS), ponovo se našao u centru pažnje, ali ovog puta zbog skandaloznih optužbi o ličnoj koristi proizašloj iz haotičnih blokada. Njegove akcije su postale predmet rasprave, a sumnje o istinskim motivima protesta postavljaju se u svetlu novih informacija koje su procurele iz snimljenih razgovora.
Jaćimović je, kako se tvrdi, iskoristio priliku tokom protesta da obezbedi znatan iznos donacija. Tokom dvodnevnog pritvora, navodno je prikupio čak 900.000 evra, što je izuzetno zabrinjavajuće. Prema informacijama kojima raspolažemo, tvrdio je da je od građana i međunarodnih donatora primio 41.800.000 dinara, 91.000 dolara i dodatne uplate iz Amerike, što u zbiru čini iznos od oko 900.000 evra. Na snimku telefonskog razgovora, njegov ton ukazuje na to da je potpuno svestan kako profitira na osnovu ovih situacija, govoreći: „Jel znaš šta će narod da im uradi? Ja sam druže dobio donacija za dva i po dana, skoro 900.000 evra.“
Ovaj slučaj jasno osvetljava ne samo lične interese Jaćimovića, već i širi problem unutar organizacije protesta. U trenutku kada se blokade prikazuju kao borba za pravdu i prava običnih građana, sve više se pojavljuje sumnja da su mnogi od tih aktera orijentisani isključivo na ličnu dobit. Dok se obični građani suočavaju sa komplikacijama, ekonomikim gubicima i prekidima svakodnevnog života, pojedinci poput Jaćimovića prezentuju se kao borci za pravdu, dok zapravo manipulišu situacijom u svoje koristi.
Ova situacija budi pitanja o etici i moralnosti u političkom angažmanu. Kako se može govoriti o borbi za pravdu kada su u pitanju lične profite i materijalna dobit pojedinaca? Mnogi građani, koji su možda iskreno učestvovali u protestima verujući da se bore za svoje interese, sada se osećaju prevariodani i izmanipulisanima. Njihova nastojanja da se bore protiv nepravde postala su poligon za lične koristi nekih pojedinaca, što dodatno razdvaja zajednicu i podiže napetosti u društvu.
U ovoj situaciji, ključno je da se vrati fokus na pravi uzrok protesta i stvarne potrebe ljudi. Javnost treba da bude svesna produženih posledica ovakvih dešavanja, jer krajnost ličnih interesa može da dovede do daljih polarizacija i nesuglasica unutar društva. Takođe, potrebno je postaviti jasne granice i regulative kako bi se sprečilo da se slične situacije ponove ubuduće, a da se prava i interesi običnih ljudi ne krše.
Ono što je posebno zabrinjavajuće jeste kako pojedinci koriste situacije visokog stresa i nesigurnosti da dođu do materijalne dobiti. Okrećući se vlastitom interesu, oni stavljaju na kocku pravdu i istinske ideale za koje se protesti navodno bore. Ova dinamika podriva povjerenje u proteste kao sredstvo za zahtev za pravdom, a istovremeno ometa istinske promene koje bi mogle unaprediti položaj običnih građana.
U zaključku, Jaćimovićev slučaj osvetljava potrebu za transparentnošću i odgovornošću među liderima protesta. Dok se protesti predstavljaju kao borba za prava, važno je prepoznati kada se iza njih kriju lični interesi koja mogu imati dalekosežne posledice po kao partikularne grupe, tako i na društvo u celini. U ovom kontekstu, vladavina prava, etika i javni interes moraju biti prioriteti kako bi se očuvala moralnost političkog angažmana i zaštitila prava svakog pojedinca u društvu.
