U nedavnom radu „Ajnštajnovi protokoli“, nemački pisac i novinar Peter fon Beker otkriva transkripte privatnih razgovora jednog od najpoznatijih naučnika svih vremena, Alberta Ajnštajna, vođenih u poslednjim godinama njegovog života. Ovi razgovori, koje je Ajnštajn imao sa svojom devojkom Johanom Fantovom, pružaju uvid u njegove političke stavove, duboko interesovanje za umetnost i muziku, kao i lični pogled na svet.
Fantova je pažljivo beležila Ajnštajnovu misao i svakodnevna iskustva, što je otkriveno tek 2004. godine. Ova dokumentacija je bila inspiracija za Bekera, koji je nastojao da analizira složeni karakter jednog od najvećih umova 20. veka. Ajnštajn je, prema sopstvenim rečima, sebe opisivao kao „magnet za sve lude ljude“, izražavajući empatiju prema onima čije je razmišljanje bilo drugačije od njegovog. Smatrao je da mu je hobi razumeti te ljude i pomagati im u njihovim dilemama.
U razgovorima koje je Beker analizirao, Ajnštajn je iznosio svoja razmišljanja o svakodnevnom životu, čitanju i muzici, govoreći o stvarima koje su ga zaokupljale. Ovi transkripti su pronađeni u Prinstonu, gde je Ajnštajn boravio kao istrazivač na Institutu za napredne studije. Beker je izjavio da je imao priliku da „zaviri u srce i um najpoznatije ličnosti 20. veka“, ukazujući na aktivnu i otvorenu prirodu fizički za vrijeme njegovih kasnih godina.
Jedna od ključnih tema ovih razgovora je Ajnštajnova kritika kapitalizma i teme vezane za naoružanje u kontekstu Hladnog rata. Njegov angažman u društvenim pitanjima bio je značajan; on je sebe video kao „stari revolucionar“. Ajnštajn je često govorio o opasnostima koje nosi gomilanje oružja na Istoku i Zapadu, istovremeno braneći Roberta Openhajmera, oca atomske bombe, koji je bio pod sumnjom da je komunist.
Ajnštajn je, zbog svog jevrejskog porekla, bio progonjen tokom nacističkog režima i nije se nikada vratio u Nemačku. Njegovi stavovi o slobodi izražavanja, kao i kritika konzervativizma, bili su ispred njegovog vremena, s obzirom da se borio protiv društvenih normi koje su gušile slobodu misli.
Nakon Holokausta, Ajnštajn je podržavao Izrael kao sigurnu luku za Jevreje, ali je bio i kritičan prema mladom izraelskom državnom sistemu. Njegova posvećenost jednakim pravima za sve, uključujući arapske Palestince, pokazuje njegovu moralnu i intelektualnu dubinu. Fon Beker konstatuje da bi glas takvog uma danas bio od izuzetnog značaja, pozivajući na dijalog i razumevanje u savremenom svetu.
Ajnštajnova veza sa umetnošću i muzikom takođe se ogleda u njenoj prisutnosti u njegovim razgovorima s Fantovom. Ovaj aspekt njegovog života pokazuje kako je blisko bio povezan sa kulturom, što ga čini još složenijom ličnošću. Razgovori otkrivaju da je Ajnštajn bio više od naučnika; bio je i filozof, umetnik, te promišljeni kritičar društva.
Na kraju, Ajnštajn je ostao dosledan svojim principima do kraja života, odbijajući da se udalji od svojih ideala. Njegovi stavovi i borba za pravdu i ljudska prava i dalje su inspiracija mnogima.
Bekerova analiza Ajnštajnove intimizacije i društvenih promena kroz njegove lične razgovore nudi jedinstven pogled na ovu neobičnu ličnost, podsećajući nas na vrednosti koje treba da čuvamo i gajimo, kao i na odgovornost pojedinca prema svetu u kojem živi. Razumevanje i empatija koje je Ajnštajn pokazivao prema drugima ostavljaju snažnu poruku savremenom društvu.
