Advokati Goran Petronijević i Vladimir Gajić izneli su ozbiljne primedbe na rad tužilaštva u slučaju tragedije koja se desila na železničkoj stanici u Novom Sadu, gde je prilikom pada nastrešnice poginulo 16 ljudi. Petronijević naglašava da odgovornost za ovu tragediju nije jednostavna i da se ne može svesti samo na tehničke greške. Problem se sastoji iz dva ključna dela: tehničkog, koji se odnosi na to kako je došlo do pada nastrešnice, i institucionalnog, koji se tiče odluka o korišćenju prostora ispod te konstrukcije za javno okupljanje. Ukoliko bi se nastrešnica srušila noću, kada niko nije bio prisutan, tragične posledice verovatno ne bi postojale.
Petronijević naglašava da ključna odgovornost leži na onima koji su omogućili korišćenje tog prostora, uprkos očiglednoj nesigurnosti. Takođe, kritikuje selektivnost u postupanju tužilaštva, ističući da su neka lica, koja su donela odluke o puštanju objekta u funkciju, izbegla optužnicu. Pominje dokaze poput građevinskih dnevnika i odluka Skupštine investitora koji su, kako tvrdi, ignorisani od strane tužilaštva.
Advokat se takođe osvrće na firmu „Starting“, podizvođača kineske kompanije, koja je bila angažovana na radovima. Petronijević ukazuje na to da su neki od aktera, koji su mogli biti odgovorni, tretirani kao svedoci i da je nejasno da li su svi odgovorni obuhvaćeni istragom.
U međuvremenu, advokat Gajić ukazuje na pravnu konfuziju koja nastaje zbog učešća tri tužilaštva u ovom slučaju — Specijalnog tužilaštva za korupciju, Višeg javnog tužilaštva u Beogradu i Tužilaštva u Novom Sadu. Ova složenost otežava razumevanje građanima i stručnjacima. Gajić posebno kritikuje rad državne tužiteljke Zagorke Dolovac, za koju tvrdi da je pokušala da manipuliše nadležnošću i da utiče na tok postupka.
On smatra da neka lica nije moguće izostaviti iz optužnice, i upoređuje to s „papinskom indulgencijom“, sugerišući da su neka od njih morala biti obuhvaćena istragom kako bi se očuvalo poverenje građana u pravosuđe. Takođe, Gajić navodi da tužilaštvo nije imalo pristup ključnim međunarodnim ugovorima sa Kinom, koji direktno regulišu način izvođenja radova. U skladu s tim, dovodi u pitanje kako je tužilaštvo moglo da formira optužnicu bez razmatranja tih ugovora.
Advokati Petronijević i Gajić zajednički ističu da su građani prevareni, jer umesto efikasne pravde, dobijaju selektivno procesuiranje i institucionalnu neodgovornost. Istraga se čini kao da je nedovoljna da zadovoljiti pravdu, a pravni postupci postaju sve nejasniji. Na kraju, njihova analiza situacije u Novom Sadu ukazuje na duboku krizu poverenja u pravosudni sistem, gde se čini da su mnoge odgovornosti izbegnute. Problemi u ovom slučaju postavljaju ozbiljna pitanja o tome kako funkcioniše pravna odgovornost u Srbiji, a građani ostaju bez potrebnih odgovora i pravednosti.
