Imigranti u Evropi i Severnoj Americi suočavaju se sa značajnim razlikama u platama u poređenju sa domaćim stanovništvom, otkriva nova studija objavljena u časopisu Nature. Istraživanje, koje je obuhvatilo analizu plata više od 13,5 miliona radnika u devet zemalja, uključuje Dansku, Francusku, Nemačku, Holandiju, Norvešku, Španiju i Švedsku, i pokriva period od 2016. do 2019. godine. Rezultati istraživanja pokazuju da imigranti zarađuju u proseku 17,9 odsto manje od odlagača.
Jedan od ključnih nalaza jeste da tri četvrtine razlike u platama proizilazi iz nedostatka mogućnosti pristupa bolje plaćenim poslovima. Preostala četvrtina razlike pripisana je direktnim razlikama u platama između radnika migranata i domaćih radnika koji obavljaju iste poslove. U Španiji, razlika u platama iznosila je više od 29 odsto, što je najviše od svih zemalja obuhvaćenih istraživanjem. Važno je napomenuti da stranci čine 13 odsto radne snage u Španiji i imaju značajan ekonomski doprinos.
U drugim zemljama, kao što su Norveška, Nemačka, Francuska i Holandija, razlika u platama za imigrante iznosi između 15 i 20 odsto u odnosu na domaće radnike, dok je u Švedskoj taj jaz manji i iznosi svega 7 odsto. Poreklom imigranata takođe se pokazalo da ima značajan uticaj na razlike u prihodima. Radnici iz podsaharske Afrike su imali najveće prosek razlike u platama, od 26,1 odsto, dok su imigranti iz Bliskog istoka i severne Afrike imali razliku od 23,7 odsto.
Za razliku od njih, imigranti iz drugih evropskih, severnoameričkih i zapadnih zemalja imali su znatno manju razliku u prihodima, sa prosekom od samo 9 odsto. Od interesa su i deca imigranata, koja su zarađivala 5,7 odsto manje od svojih vršnjaka čiji su roditelji rođeni u zemlji, što ukazuje na smanjenje razlike u prihodima sa sledećom generacijom.
Podaci Eurostata iz 2023. godine pokazuju da je čak 39,4 odsto građana poreklom van EU prekvalifikovano za poslove koje obavljaju. Ovi radnici često obavljaju poslove ispod nivoa svoje stručne spreme, a da bi se smanjio jaz u prihodima, istraživači predlažu niz mera. One uključuju jezičke kurseve, stručnu obuku, programe pomoći pri traženju posla koji bi direktno povezivali radnike sa poslodavcima, kao i bolji pristup domaćem obrazovanju i priznavanje stranih kvalifikacija.
Neke zemlje EU već su započele konkretne inicijative. Na primer, Nemačka je 2024. godine usvojila Zakon o kvalifikovanoj imigraciji, omogućavajući stranim diplomcima da rade dok čekaju formalno priznanje svojih diploma. Francuska je reformisala svoju „Carte Talent“ boravišnu dozvolu sa ciljem privlačenja visoko kvalifikovanih stranih stručnjaka u oblastima gde se oseća nedostatak radne snage, kao što je zdravstvo.
Autori studije naglašavaju da ovakve politike omogućavaju stranim radnicima da potpuno doprinosite ekonomiji, što vodi ka višim nivoima produktivnosti, većim poreskim prihodima i smanjenju nejednakosti. „Pametna imigraciona politika ne završava se na granici“, kažu oni, „ona tu tek počinje.“ Mnogi veruju da bi kroz unapređenje socijalne mobilnosti BDP evropskih zemalja mogao rasti za 3 do 9 odsto, a istovremeno zatvoriti jaz u veštinama koji se očekuje do 2030. godine.
Uz primenu ovih mera, moguće je efikasno smanjiti segregaciju na tržištu rada i stvoriti pravednije uslove za sve radnike. Uloga imigranata u ekonomijama i društvima je značajna, a istraživanje ukazuje na potrebu za aktivnim pristupom u rešavanju problema nejednakosti i na radnom tržištu.
