Frizerka Marion Alemajer iz Nemačke se do danas seća 23. marta 2020. godine, dana kada su vlasti najavile hitnu finansijsku pomoć za samostalne radnike i mala preduzeća pogođena merama usled pandemije koronavirusa. Tadašnji ministar finansija Olaf Šolc je istakao da je pomoć „podrška, a ne zajam“, dok je ministar privrede Peter Altmajer obećao da „nikoga nećemo ostaviti samog“.
Međutim, pet godina kasnije, stižu pozivi za povraćaj. Alemajer je primila 9.000 evra, što joj je pomoglo da preživi šest nedelja bez prihoda, ali sada traže da vrati 3.500 evra. Iako je na prvobitnu odluku o povraćaju od 7.000 evra uložila žalbu, pokrajinske vlasti u Severnoj Rajni–Vestfaliji i dalje insistiraju na vraćanju dela pomoći.
Ne mogući da veruje u ovu situaciju, Alemajer je izjavila za Deutsche Welle: „Rekli su da je novac bespovratan, a sada ga traže nazad – i to posle svega kroz šta smo prošli.“ Pitanje povraćaja pomoći izazvalo je haos širom Nemačke, jer svaka pokrajina ima svoj pristup. Neki ne mogu uložiti žalbu, dok druge pokrajine, poput Hesena, sprovode moratorijum na provere pomoći.
U Severnoj Rajni–Vestfaliji, uslovi za povraćaj menjani su čak 15 puta u nekoliko nedelja, čime se dodatno unela konfuzija među pogođenim preduzetnicima. Frizer Guido Virc, predstavnik frizerske zajednice iz pokrajine Rajna–Falcu, napominje da se industrija nikada nije u potpunosti oporavila. „Naši prihodi su se vratili na nivo pre korone tek krajem 2024. godine, uz manji broj klijenata i osoblja. Politika je obećala jedno, a uradila drugo“, kaže Virc, koji se sada suočava s vraćanjem 15.000 evra pomoći u ratama.
Rajner Herman, osnivač interesne grupe NRW-Soforthilfe koja okuplja 11.000 pogođenih, dodaje da mnogi mali preduzetnici i samozaposleni osećaju bes, očaj i izdaju. „Ljudi su slomljeni. Neki podnose zahteve za stečaj jer se u obzir uzima i pomoć iz drugog talasa pandemije. Sve je bilo loše organizovano i sprovedeno“, ističe Herman.
Prema njegovim rečima, ključna greška bila je što nemačka savezna vlada nije jasno definisala uslove pomoći, već je prepustila pokrajinama da ih formiraju. U poređenju s tim, Belgija je razvila fleksibilan sistem pomoći koji se mesečno prilagođava, bez pravnih zavrzlama.
Pomoć koja je trebala biti spas za mnoge male preduzetnike u Nemačkoj, danas je postala izvor pravne nesigurnosti i finansijskog pritiska. Mnogi se osećaju prevarenima, a neki su dovedeni do ruba opstanka. Marion Alemajer, zajedno sa hiljadama drugih, još uvek se suočava s težinom priče o državnoj pomoći koja nikako ne završava, ostavljajući gorak ukus nepravde.
