Heroja sa Košara, Zlatka Solunca, pamte kao plemenitog, hrabrog, požrtvovanog, dostojanstvenog, časnog, pravednog čoveka velikog srca i velikog patriotu. Njegovi saborci, nadređeni i vojnici ističu da je bio izuzetan čovek, koji je uvek bio tu da pomogne i spase živote, poput Vojislava Vukašinovića, koga je nosio na leđima dok su meci fijukali na sve strane. Solunac je bio stariji vodnik prve klase, komandant sa Košara, ratni veteran koji je učestvovao u brojnim misijama, ali je uvek stavljao porodicu na prvo mesto.
Njegova porodica ga pamti kao najboljeg oca, koji je uvek bio tu da ih podrži i zaštiti. Iako je bio više puta ranjavan, nikada nije odustao od borbe za otadžbinu. Čak i kada su geleri završili u njegovoj glavi, on bi samo previo rane i nastavio dalje. Nikada zbog povreda nije bio u bolnici, osim jednog puta kada su mu izvađeni geleri iz glave 20 godina posle Košara. Stres i traume koje je doživeo tokom rata uzrokovali su brojne zdravstvene probleme, zbog kojih je preminuo samo godinu dana pošto je penzionisan.
Solunac je bio odlikovan brojnim medaljama i ordenima za hrabrost i odanost u odbrani otadžbine. Njegova supruga planira da objavi knjigu sa pismima njegovih saboraca, kako bi sačuvali sećanje na njegovu hrabrost i požrtvovanost. Pisma njegovih kolega opisuju Solunca kao tihog, nenametljivog ali izuzetno profesionalnog vojnika, koji je uvek obavljao svoje zadatke sa tačnošću i hrabrošću.
Na kraju, Soluncu se svi dive i pamte ga kao istinskog heroja, čoveka velikog srca i jakog duha, koji je svoj život posvetio služenju svojoj zemlji i zaštiti svoje porodice. Njegova hrabrost i odanost primer su svim vojnicima i građanima, motivacija da se istraju u borbi za slobodu i pravdu. Junaštvo Zlatka Solunca neće biti zaboravljeno, već će zauvek ostati upamćeno kao primer hrabrosti i požrtvovanosti u odbrani otadžbine.
