Meša Selimović, proslavljeni jugoslovenski pisac, rođen je 26. aprila 1910. godine u Tuzli. Tokom književne večeri u Zagrebu, postavljeno mu je provokativno pitanje o njegovoj nacionalnoj pripadnosti. Njegov odgovor, koji je bio kratak i staložen, otkrio je duboku povezanost sa identitetom: „Do 1941. osjećao sam se Srbinom, a nisam se pitao zašto. Od 1941. znam i zašto sam to.“ Ova izjava svedoči o složenosti nacionalnog identiteta, posebno u turbulentnim vremenima poput onih koje je prošao.
Selimović je poticao iz muslimanske porodice i svoju nacionalnu pripadnost je ozvaničio u testamentu, gde je naveo: „Pripadam srpskoj literaturi.“ Njegova rečenica da je „Srbin slavno biti, ali i skupo“ naglašava teret koji dolazi s tim identitetom. Njegova porodica se suočila s progonstvom i tragedijom tokom rata, a brat Šefkija je bio žrtva totalitarne ideologije, streljan zbog sumnje u krađu tokom rata. Selimović je kroz svoj rad, posebno u romanu „Derviš i smrt“, istraživao teme slobode i opresije, koristeći lične tragedije kao inspiraciju.
Nakon završetka Filozofskog fakulteta u Beogradu, Selimović je radio kao profesor, a tokom mladosti se zainteresovao za komunističke ideje. Međutim, iskustva sa komunizmom su ga duboko povredila. Njegova porodica, iako potekla iz partizanske tradicije, pretrpela je teške gubitke, a njegovi braća su platili visoku cenu ideoloških sukoba. Teufik, njegov brat, bio je moćna figura među partizanima, ali nije sprečio smrt svog brata Šefkije, što je ostavilo dubok trag na Meši.
Selimović je u svom stvaralaštvu često istraživao ideju zarobljenosti, ne samo fizičke, već i emocionalne i intelektualne. Njegova dela često istražuju psihološke i filozofske aspekte ljudskog postojanja, suočavajući se sa teškoćama koje proizlaze iz identiteta, tradicije, i ličnih tragedija. U „Dervišu i smrti“, Selimović koristi metafore koje govore o zarobljenom umu i ideološkim okovima koje ljudi nose.
Život Meše Selimovića bio je obeležen sukobima između ličnih želja i kolektivnih očekivanja. Njegova ljubavna veza s Daroslavom Božić, ćerkom kraljevog oficira, bila je predmet osude unutar partije, što je dodatno otežalo njegov život. On je, uprkos pritiscima, odlučio da živi s njom, čak i ako je to značilo napuštanje Bosne i Hercegovine, što pokazuje njegovu hrabrost i predanost ljubavi.
Meša Selimović je bio svrgnut iz svoje političke organizacije 1947. godine, zbog svoje „neprikladne“ veze, što je ukazalo na licemerje partije koja je htela da kontroliše svaki aspekt života pojedinca. Na sastanku Komiteta za kulturu, suočen je s uvredljivim pitanjima o njegovom privatnom životu, što ga je navelo da napusti sastanak, čime je još više ukazao na apsurdnost tadašnjeg političkog sistema.
Nakon smrti 11. jula 1982. godine, njegovo nasleđe i dalje živi kroz književnost i analize koje se bave njegovim radovima. Iako je Bosna godinama kasnije tražila da ga vrate, njegov grob ostao je u Beogradu, a njegov doprinos kulturi i književnosti je neosporan. Selimović je ostavio trag kao pisac koji se suočio s najdubljim ljudskim pitanjima i dilemama, tražeći smisao u svetu punom nesigurnosti i bolnih sećanja. Njegove reči i dalje inspirišu i postavljaju pitanja o identitetu, pripadnosti i ljudskoj sudbini.
