Josip Pejaković, jedan od najistaknutijih pisaca i glumaca iz Bosne i Hercegovine, preminuo je sinoć u 78. godini. Porodicu i prijatelje o njegovoj smrti obavestio je njegov sin Dejan, a vest je brzo postala viralna na društvenim mrežama, gde su se pojavljivale brojni izrazi saučešća i sećanja na njegovu bogatu karijeru.
Pejaković nije imao lak život, a u poslednjoj deceniji suočavao se s brojnim zdravstvenim problemima. U svojoj borbi za zdravlje prošao je kroz čak 17 operacija. Iako je 2019. godine izjavio da se oseća kao da je „otpisan“, uspeo je da se vrati i nastavi svoj umetnički rad, pokazujući neverovatnu snagu volje i posvećenosti.
Rođen 1948. godine u Travniku, Pejaković je stekao osnovno i srednje obrazovanje u svom rodnom gradu pre nego što je započeo svoj umetnički put u Sarajevu. Pohađao je Dramski studio, gde je bio učenik poznatih umetnika kao što su Kaća Dorić i Josip Lešić. Njegova prva značajna uloga bila je u Čehovljevom delu „Tri sestre“, a takođe je stekao popularnost kao Filtos u komadu „Koncert u jajetu Arabala“. Ove rane uloge postavile su temelje za njegovu dalju karijeru.
Tokom svoje karijere, Pejaković je ostvario više od 50 premijernih uloga u Narodnom pozorištu Sarajevo, kao i u filmovima kao što su „Ljudski faktor“ i „Kuća pored puta“. Njegove značajne predstave uključuju klasike poput „Kome zvono zvoni“, „Višnjik“, „Braća Karamazovi“ i „Hamlet u selu Mrduša Donja“. Pored glume, Pejaković je bio i talentovani pisac, napisavši nekoliko monodrama i filmskih scenarija, među kojima se ističu „Oj živote“ i „On meni nema Bosne“.
Pejaković je tokom svoje karijere bio nagrađivan s brojnim priznanjima, među kojima su Šestoaprilska nagrada Grada Sarajeva 1974. godine i nagrada ZAVNOBIH-a za životno delo 1991. godine. Njegov doprinos dramskoj umetnosti u Bosni i Hercegovini bio je prepoznat i od strane Udruženja dramskih umetnika BiH, koje mu je takođe dodelilo nagradu.
Osim toga, Pejaković je bio aktivan i na muzičkoj sceni. Započeo je karijeru kao pevač u travničkoj rok grupi Veziri, zamenivši Seida Memića Vajtu. Njegova strast prema muzici nije se svela samo na to; 2022. godine objavio je knjigu pod nazivom „Sevdalinka“, a u saradnji s Rambom Amadeusom predložio je da sevdalinka postane nematerijalna svetska kulturna baština. Ova inicijativa ukazuje na njegovu posvećenost očuvanju kulturnog nasleđa.
Pejaković je bio poznat po tome što je uspeo da spoji različite umetničke forme i stvori jedinstven pečat u srpskoj i bosanskohercegovačkoj kulturi. Njegova sposobnost da se poveže s publikom i ostvari duboku emocionalnu rezonancu sa likovima koje je prikazivao bila je ključna za njegov uspeh.
Sećanje na Josipa Pejakovića ostajaće zauvek u srcima njegovih obožavatelja i kolega. Njegova umetnost nije bila samo izvor zabave, već i inspiracija mnogima. Pejaković je ostavio trajnu imperiju iza sebe, koja će se prenositi s generacije na generaciju. Njegov doprinos kulturi BiH i regiona teško će biti zaboravljen.
Kako se društvo povećava i menja, umetnost koju je Pejaković stvarao ostaje kao svedočanstvo o vremenu i ljudima koji su ga okruživali. Mnogi će se setiti njegove jedinstvene karizme, talenta i strasti prema umetnosti koja ga je vodila kroz život. Njegov nasleđe će živeti u njegovim radovima, u pričama koje će drugi prenositi, i u srcima onih koje je inspirisao.
