Digitalizacija ekonomije pretvorila je digitalne kanale u primarne izvore finansijskih prevara. Sektoru zaštite korisnika finansijskih usluga u Narodnoj banci Srbije (NBS) Đorđe Gojković je ukazao na dva najčešća tipa prevarnih šema: fišing i investicione prevare. U video rubrici „Korisno je da znate“, objavljenoj na sajtu NBS, Gojković navodi da fišing prevara podrazumeva situacije u kojima prevaranti traže od korisnika podatke za obavljanje neodobrenih platnih transakcija, uzimajući ih pod lažnim izgovorima.
Reč „fišing“ potiče od engleske reči za pecanje, što aludira na način na koji prevaranti „pecaju“ lične podatke žrtava. U slučaju investicionih prevara, prevaranti preusmeravaju korisnike da izvrše transakcije ka osobama koje se lažno predstavljaju kao legitimni investitori ili finansijski savetnici. Ono što je zajedničko ovim prevarama jeste da kriminalci pre sticanja poverenja žrtava koriste razne metode zloupotrebe nepažnje korisnika.
Gojković naglašava da su prevaranti često obmanjujući predstavnici javnih preduzeća, kao što su Pošta Srbije ili Elektrodistribucija, ali i državnih organa i telekomunikacionih kompanija. U kontekstu investicionih prevara, prevaranti se predstavljaju kao brokeri ili uspešni biznismeni i često kontaktiraju potencijalne žrtve putem poruka.
Prvo pravilo za prepoznavanje prevara jeste provera pošiljaoca. Gojković savetuje korisnicima da budu oprezni prema porukama sa nepoznatih brojeva, posebno ako poruke dolaze iz inostranstva. Često, prevarantske poruke sadrže gramatičke greške ili loše formulacije, što je još jedan znak opasnosti. Ako poruka sadrži linkove, korisnici bi trebalo da budu vrlo pažljivi jer oni mogu voditi na lažne sajtove.
Činjenica da prevaranti često koriste emocije straha kao alat za manipulaciju je takođe bitna. Naime, korisnici mogu primiti poruke koje ih upozoravaju na navodne opasnosti – kao što su gubitak novca ili usluga – i pozivaju ih na brze reakcije. Gojković upozorava da bi korisnici trebali biti svesni da nijedna institucija ne traži hitne reakcije bez prethodne analize situacije.
Iako je život u modernom vremenu ubrzan, Gojković naglašava da građani ne treba donositi nagle odluke. Treba pažljivo pročitati poruke pre konačnog odgovora i sprovesti odgovarajuće provere. Gojković podseća da ako je nešto previše dobro da bi bilo istinito, verovatno je prevara. Ove prevare često se koriste ljudskom željom za brzim i lake zaradom, a važno je učiti se skepticizmu.
Gojković savetuje korisnicima da, ako dobiju sumnjivu poruku, izbegavaju davanje bilo kakvih informacija o svojim platnim sredstvima. Prevaranti često traže poverljive podatke, a ukoliko takvi podaci budu zatraženi, moguće je da se radi o prevari. Preporučuje se i prozvodnja poverenja u banke i institucije koje traže bilo kakve finansijske informacije.
Kad je reč o povraćaju novca koji je izgubljen usled prevare, Gojković naglašava da jeste moguće, ali zavisi od više faktora. Važno je napomenuti da banke ne mogu biti odgovorne za odluke korisnika da prebacuju novac nepoznatim licima u nadi za brzim profitom.
U zaključku, Gojković podseća da je ključno prepoznati prevaru pre nego što se dogodi, jer je prevencija najbolja zaštita. Kroz edukaciju i svesnost, korisnici mogu zaštiti svoje finansijske interese i smanjiti rizik od finansijskih prevara.
