Jožef Koriž Tisa, domaćin iz Feketića, pre deset godina uvezao je domaćeg bivola, balkanskog magarca i mangulice iz Nacionalnog parka Hortobađ u Mađarskoj. Ove autohtone rase predstavljaju dragocenu banku gena u Srbiji, a Tisa je dobio dozvolu Ministarstva poljoprivrede da ih gaji u cilju očuvanja retkih vrsta i povećanja njihova broja.
I pored napora na očuvanju ovih autohtonih rasa, Tisa primećuje da je interesovanje za uzgoj i tov među poljoprivrednicima i mladima veoma slab. Ministarstvo poljoprivrede pruža određene podsticaje, kao što je 30.000 dinara po grlu za domaćeg bivola, 10.000 za balkanskog magarca i 12.000 za svinje mangulice i moravke, no to ne motiviše dovoljno mlade ljude da se upuste u stočarstvo.
Tisa ističe i važnost strpljenja u ovom poslu, navodeći da nijedan ozbiljan biznis ne donosi brzu dobit. U ovoj industriji,uvršćena autohtona mesa kao što je meso mangulice i moravke, ima posebno mesto zbog svojih nutritivnih vrednosti. Meso ovih svinja sadrži visok nivo proteina i nizak holesterol, dok moravke imaju i veći prinos u mesu u poređenju sa mangulicama.
Zanimljivo je napomenuti da uzgoj autohtonih rasa podrazumeva duži period tova. Domaći bivol treba četiri do pet godina da dostigne težinu od 400 do 500 kilograma, dok su mangulice i moravke spremne za klanje za dve do tri godine kada dostignu 150 do 200 kilograma. Ova duža perioda tova mogu biti jedan od razloga slabog interesovanja za njihovu proizvodnju.
Uzgoj ovih životinja donosi dodatnu vrednost kroz proizvode koji su organski i skuplji u odnosu na konvencionalne. Životinje se hrane organskim žitaricama, bez veštačkih đubriva, što doprinosi višoj kvaliteti mesnih prerađevina. Tisa proizvodi kulen, slaninu, šunku i kobasice koje su rezultat organskog uzgoja.
Pored toga, ženke bivola, koje Tisa gaji, korisne su i zbog mleka. Od mleka se pravi mocarela, koja sadrži 16 procenata masti, što je jedan od ključnih razloga zašto su domaći bivoli posebno cenjeni. Iako ženke daju oko četiri do pet litara mleka dnevno pola godine, sam proces muže zahteva mnogo rada i vremena, te Tisa ne muze svake godine.
Unatoč izazovima, Tisa smatra da se trud u stočarstvu isplati i očigledno je posvećen očuvanju autohtonih vrsta, kao i razvoju stočarstva u Srbiji. Njegova posvećenost i iskustvo ukazuju na važnost očuvanja lokalnih sorti, što može doprineti ne samo ekonomskoj opstojnosti, već i očuvanju biološke raznovrsnosti u regionu.
U kontekstu poljoprivrede i stočarstva, očuvanje autohtonih vrsta nije samo ekonomsko pitanje, već i pitanje identiteta i tradicije. Jožef Koriž Tisa svojim radom nastoji da inspiriše druge da se uključe u ovu važnu borbu za očuvanje svetske kulturne baštine. Očigledno, poljoprivreda može biti put ka održivijoj budućnosti, ali je potrebno više edukacije i podsticaja kako bi se mladi motivisali da nastave ovu tradiciju.
Na kraju, podrška Ministarstva poljoprivrede, svest o važnosti očuvanja lokalnih vrsta i kreativna rešenja u marketingu proizvoda bi mogli biti ključ za razvoj stočarstva i agronomije u Srbiji. Ova priča o Jožefu Korižu Tisi predstavlja primer kako se trud, znanje i strpljenje mogu spojiti u jedan uspešan poslovni model koji ne samo da doprinosi ekonomiji već i očuvanju prirodnog nasleđa.
