U poslednjih nekoliko godina, Hrvatska je svedočila rastu komponenata nacionalizma, što je izazvalo zabrinutost među manjinskim populacijama, posebno Srbima. Pitanje koje se postavlja jeste da li je ovaj nacionalizam odraz većinskog stava ili glasa manjine. Takođe, važno je razmotriti prava koja Srbi danas uživaju u Hrvatskoj i mogućnost poboljšanja odnosa između Srbije i Hrvatske.
Nacionalizam u Hrvatskoj ima duboke korene, koji datiraju još iz vremena raspada Jugoslavije. Tokom devedesetih, etničke napetosti su bile na vrhuncu, a ratovi su doneli progon i nasilje. Iako su prošle decenije donijele određeni napredak u pogledu prava manjina, poput Srba, pojavili su se novi znakovi nacionalizma, što može ukazivati na frustracije sa trenutnom političkom situacijom.
Uvećanje nacionalističkih tonova verovatno je povezano sa različitim faktorima, uključujući ekonomske izazove, nezadovoljstvo političkim elitama i strahovanja od gubitka nacionalnog identiteta. Kada se otvaraju pitanja o identitetu, često se javljaju i strahovi od „drugih“, a u ovom slučaju misli se na Srbe i druge manjine. Nacionalni simboli i tradicije postaju sve važniji, što može stvoriti isključenja prema onima koji se ne smatraju deo „domovinske“ zajednice.
Prava Srba u Hrvatskoj su i dalje ograničena, a iako su zagarantovana Ustavom, u praksi se suočavaju sa izazovima. Na primer, srpska manjina često se suočava sa preprekama u ostvarivanju prava na obrazovanje na maternjem jeziku, uprkos zakonskim propisima koji to omogućavaju. Takođe, povratak imovine i reparacije su teme koje često izazivaju političke tenzije. Srbi u Hrvatskoj se osećaju marginalizovano, što može potpirivati nasloge nacionalizma koji nastoje obezbediti dominantan položaj hrvatskog identiteta.
Da bi se situacija poboljšala, neophodno je otvoriti dijalog između dve strane. Srbija i Hrvatska, kao susedne države, imaju potencijal za saradnju i zajednički rad na pitanjima koja su od značaja za sve njihove građane. U prošlosti, mnogi su pokušavali da izgrade mostove između ova dva naroda, ali često su naišli na prepreke, najveće od kojih proizlaze iz ratnih trauma.
U međunarodnoj zajednici postoji rastuća svest o značaju pomirenja između Srbije i Hrvatske. Uloga Evropske unije, ali i drugih međunarodnih organizacija, može biti presudna u stvaranju ambijenta koji podržava zbližavanje. EU je odigrala ključnu ulogu u promovisanju dijaloga o ljudskim pravima i manjinskim pravima. Međutim, povremeni eskalirajući nacionalizam u Hrvatskoj može otežati ovaj proces.
Na kraju, važno je naglasiti da se odnosi između Srbije i Hrvatske ne mogu posmatrati jednoznačno. Nacionalizam može biti odraz jedne strane, ali takođe može biti rezultat strahova, a ne samo mržnje. Društvo se mora fokusirati na izgradnju međusobnog poverenja, čime se otvara put ka većem razumevanju i toleranciji.
Kratkoročni ciljevi uključuju jačanje prava manjina i promovisanje informisanosti o tim pitanjima kao neophodnim koracima ka pomirenju. Hrvatska bi trebala učiniti više na očuvanju kulturnog identiteta Srba, dok bi Srbija trebala raditi na pozitivnim percepcijama Hrvatske. Bez obzira na tešku istoriju, budućnost može biti svetla ako se potrudimo da zajedno radimo na zajedničkom miru i razumevanju. Razgovori, međusobno poštovanje i pragmatičan pristup su ključni za prevazilaženje predrasuda i izgradnju boljih odnosa.
