Nikola Pavlović, Filip Karavelić i Saša Kuzmanović danas su osuđeni od strane Višeg suda u Beogradu zbog dogovora o ubistvu Luke Bojovića, koje su planirali od početka februara do 10. maja 2024. godine, kada su uhapšeni. Karaveliću i Kuzmanoviću izrečena je kazna od godinu dana zatvora, dok je Pavlović dobio jedinstvenu kaznu od tri godine i tri meseca, uključujući dve i po godine za nedozvoljeno nošenje oružja.
Pored njih, Milan Ilić osuđen je na tri godine zatvora zbog držanja oko 73 grama kokaina. Tokom policijske akcije, pronađena mu je droga raspoređena u dve kesice, kao i vaga za precizno merenje. Iako je bio optužen da je ima veze sa planiranjem ubistva Bojovića kako bi novcem od prodaje droge finansirao taj poduhvat, sud je oslobodio Ilića te optužbe, ističući da tužilaštvo nije podnelo dovoljno dokaza.
Saša Kuzmanović je oslobođen i druge optužbe za držanje okvira i 13 metaka koji su pronađeni prilikom ispitivanja pištolja „valter“, koji je trebao da se koristi u ubistvu Bojovića. Sudija Bojana Stanković objasnila je da je držanje okvira po zakonu dozvoljeno, a tužilaštvo nije uspelo da dokaže prisustvo metaka u tom okviru.
Upravni voditelj slučaja, sudija Stanković, podsetila je da su svi osuđeni, uključujući Pavlovića, Karavelića, Kuzmanovića i Ilića, pušteni iz pritvora. Karavelić i Kuzmanović su već odslužili svoje kazne, dok će Pavlović i Ilić biti pozvani da odsluže ostatak kazne ukoliko presuda postane pravosnažna.
Ono što se posebno ističe u obrazloženju presude je procena sudije da je kazna od godinu dana zatvora maksimalna za dogovor o izvršenju krivičnog dela. Dokazi su pokazali da je Filip Karavelić kontaktirao Sašu Kuzmanovića kako bi iznajmili stanove na Vračaru, u blizini stanovanja Luke Bojovića, što je činilo deo priprema za planiranje ubistva. Kuzmanović se više puta kretao po ulicama, nadgledajući okolinu iz kafića i opservirajući teren.
Na dan hapšenja, Pavlović je maskiran kao košarkaš, s loptom i kačketom, krenuo prema Bojovićevom stanu, gde je i uhvaćen. Tokom suđenja, sudija je naglasila da tužilaštvo nije dokazalo da su optuženi planirali da ubiju Bojovića na podmukao način, što je ključno za kvalifikaciju dela kao teškog ubistva.
Stanković je naglasila da čak ni organizacija koja uključuje iznajmljivanje stanova, nabavku oružja i opservaciju nije dovoljna da se dokaže da je postojala namera za ubistvo, ukoliko se ne dokaže kako je planirano samo izvršenje krivičnog dela. Pored toga, napomenula je i da je bočna zaštita koju Bojović ima od telohranitelja bila nebitna za presudu.
S obzirom na sve navedeno, sud je zaključio da je postojala volja za ubistvo, ali da tužilaštvo nije pružilo zahtevan nivo dokaza za optužbe o planiranju teškog ubistva. Ova presuda otvara pitanje pravne odgovornosti i granica dokaza koje tužilaštvo mora prikupiti kako bi se osudio neko za zločin koji nije direktno izvršen, ali je planiran.
Osuđeni su svesni da će, ukoliko presuda postane pravosnažna, Pavlović i Ilić biti pozvani na izdržavanje ostatka svojih kazni. Ovaj slučaj takođe pokazuje složenost i izazove s kojima se pravosudni sistem suočava kada se radi o organizovanom kriminalu i planiranju zločina.
