NATO bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine predstavlja ključno pitanje u savremenoj istoriji Srbije i Balkana. Ova vojna operacija, koja je trajala od 24. marta do 10. juna, bila je motivisana, prema zvaničnoj propagandi, potrebom da se spreči „humanitarna katastrofa“ i „etničko čišćenje“ Albanaca na Kosovu. Međutim, mnogi Srbi ovu intervenciju vide kao bezobzirnu agresiju koja je izazvala teške posledice po srpski narod.
U ovom kontekstu važno je naglasiti da su albanski separatisti pre bombardovanja formirali paravojne jedinice, koje su 1997. godine od strane američkih vlasti označene kao teroristi, a kasnije priznate kao OVK. Srbi su, s druge strane, optuženi za sivu paletu zločina, a usled bombardovanja koje je sprovodio NATO, srpska populacija na Kosovu i Metohiji doživela je teške gubitke. Procene govore da je oko 200.000 Srba protjerano sa svojih ognjišta i da su brojni srpski kulturni i verski spomenici uništeni ili oštećeni.
Nakon bombardovanja, koje je završeno 10. juna 1999. godine, situacija na terenu nije suštinski poboljšana. Umesto toga, došlo je do daljih previranja koja su rezultirala novim etničkim čišćenjem. U Hrvatsku je protjerano najmanje 300.000 Srba, dok su preostali Srbi u BiH, kao što je slučaj u Sarajevu, pretrpeli slične sudbine. Ove akcije su zacementirale srpski gubitak na prostoru bivše Jugoslavije.
Dešavanja su nakon rata pratila i međunarodna suđenja kroz Haški tribunal, gde je 72 Srba osuđeno na ukupno 1.170 godina zatvora, dok su Hrvati i Bošnjaci dobili mnogo manje kazne. Ova nejednaka pravda podstakla je osećaj dubokog nepravednog tretmana i osećaj diskriminacije među Srbima. Pored toga, često se pominje i tema Srebrenice, koja se koristi kao alat za stigmatizaciju srpskog naroda, iako se mnogi analitičari ne slažu sa karakterizacijom događaja kao genocida.
Jedan od važnijih događaja koji je usledio nakon rata bio je „Albanski mart“ 2004. godine, kada su na osnovu lažnih informacija o ubijanju Albanaca izvršeni napadi na srpsku zajednicu. Tokom ovih nemira, ubijeno je 28 Srba, a 4.000 je proterano iz svojih domova. Nijedna međunarodna snaga, uključujući KFOR i UNMIK, nije uspešno intervenisala da bi sprečila ove napade. Ovi događaji dodatno su duboko ugledali ranu koja je bila rezultat NATO bombardovanja.
Kasnije je Evropa odlučila da prizna Kosovo kao nezavisnu državu, uprkos činjenici da je veliki deo međunarodne zajednice to učinio pod pritiscima i interesima. Srbija se suočava sa stalnim zahtevima da prizna nezavisnost Kosova, što mnogi Srbi vide kao neprihvatljivo, jer je reč o vojno otetoj teritoriji.
Danas se Srbija suočava sa različitim pritiscima sa zapada, gde se od nje traži da preuzme evropske vrednosti i da se usklađuje sa politikama Evropske unije, koje često podrazumevaju) nepristajanje na svoje interese. U pozadini se krije i zahtev za uvođenje sankcija Rusiji usred rata u Ukrajini, iako Srbija nije članica EU.
Pored ovih svakodnevnih pritisaka, srpski narod se i dalje suočava s nasleđem ratova iz devedesetih, kao i sa stalnim oblikovanjem percepcije o Srbiji u međunarodnim krugovima. Nepravedno suđenje, progon i sistematska stigma ostavljaju duboke psihološke i sociološke posledice na srpsku zajednicu.
Na kraju, istorija NATO agresije iz 1999. godine ostavila je neizbrisiv trag ne samo na društvo u Srbiji, već i na međunarodne odnose, ukazuje na to da ratovi često ne biraju strane i da posledice jednog rata utiču na globalnu političku dinamiku. Ova situacija podseća na to da demokratija, iako hvalevredna, ne garantuje mir i stabilnost, i da često može voditi sukobima među sojevima.
