Dušan Kovačević, poznati srpski pisac i dramaturg, govorio je o uticaju demokratije na umetnost prilikom obraćanja studentima slavistike na Institutu za orijentalne jezike u Parizu. On je istakao da je ranija umetnost, posebno u vreme cenzure tokom komunizma, imala određenu težinu i značaj. Pisci i umetnici su se suočavali sa opasnošću od hapšenja ukoliko bi iznosili svoja dela bez obzira na osjetljive teme. Metafore su bile alat za prikrivanje istine i oblikovanje umetničkog izraza. Kovačević je podsetio da je češki film, koji je često koristio ovu igru mačke i miša, izgubio svoj značaj nakon pada komunizma i dolaska „velike demokratije“.
On tvrdi da se danas može reći gotovo sve, ali i da to donosi svoju cenu – uvrede su postale svakodnevica, a umetnost se suočava sa izazovima koji su, po njemu, alarmantni. U svetu prepunom modernih tehnologija, ističe Kovačević, umetnost gubi svoj identitet. Autor naglašava da je cenzura i dalje prisutna, možda ne onako očigledno kao ranije, ali u obliku pritiska na umetnike i tvorce. Kao primer navodi da su delovi klasičnih dela kao što je „Crvenkapa“ izbačeni iz školskih programa zbog savremenih normi i „političke korektnosti“, dok se i dela književnosti cenzurišu kako bi se prilagodila savremenim stajalištima.
Prema njegovim rečima, pojačana komercijalizacija umetnosti dovela je do situacije da se u pozorištu igraju samo ona dela koja će privući publiku, a to ne znači nužno da su ta dela kvalitetna. Biblioteke, koje su nekada bile centri znanja i kulture, gube svoju važnost među mladima. Kovačević izražava zabrinutost zbog smanjenja interesovanja za čitanje u dobu interneta, kada se sve informacije mogu naći online, što dodatno ugrožava klasičnu književnost.
Na seminaru u Parizu, Kovačević je podelio svoja iskustva i razmišljanja o pisanju i stvaralaštvu. Priznao je da mnogi veliki umetnici i pisci ne mogu da žive samo od pisanja, i da je mali broj srećnika koji uspostavljaju umetnost kao svoju jedinu karijeru. On ističe da se pisanje ne može potpuno naučiti, već je to više stvar talenta i osećaja za umetnost. Takođe, on je podvukao važnost povezivanja sa publikom od samog početka priče, kako bi se ona uverila u kvalitet dela i zaboravila na sve drugo minutu ili dve.
Kovačević se priseća svoje mladosti i karijere, objašnjavajući kako je postao pisac. Njegova radoznalost i strast prema umetnosti vodile su ga kroz život, a mnoge velike stvari u njegovom životu došle su slučajno. Kao što sam autor ističe, umetnost je nepredvidiva i često dolazi iz neočekivanih izvora.
Osim što je govorio o umetnosti, Kovačević je dotakao i svoje lične uticaje, posebno francuske kulture. Njegova povezanost sa delima kao što su „Mali princ“ Antoana de Sent-Egzuperija i „Gargantua i Pantagruel“ Francoa Rablea značajno su oblikovali njegov svet i razumijevanje umetnosti.
Na kraju, Kovačević je dao savete mladim piscima, naglašavajući ironiju da oni koji se ozbiljno bave pisanjem često ne bi trebali da se upuštaju u tu profesiju. On je zaključio da je čovek kratkotrajan i da je potrebno ceniti trenutke u kojima stvaramo, istakavši da umetnost dolazi iz emocije i iskrenosti, ne samo iz pravilnika i učenja. U stvaranju, umetnost se često ne može izračunati; to je proces ispunjen nesigurnostima, ali i toplinom koja dolazi iz stvaralačkog trenutka. Kovačević svojim delima inspirira mnoge, pozivajući ih da razmišljaju s dubokim razumevanjem o umetnosti, životu i sopstvenoj sudbini.
