U nedavnoj situaciji u Skupštini Srbije, izazvanoj napadom poslanika Miloša Jovanovića biber sprejom na trudnicu i poslanicu Sonju Ilić, Dragoljub Draža Petrović, urednik opozicionog tabloida „Danas“, odlučio je da reaguje na način koji je šokirao javnost. Umesto da pruži podršku ili osudi nasilje, on je napisao pesmu „Žvaka u pepeljari“, koja satirično i sarkastično pristupa ovoj ozbiljnoj situaciji.
Ovaj incident se dogodio u trenutku kada je tenzija u Skupštini dostigla vrhunac. Poslanica Ilić je pretrpela povrede koje su izazvale zabrinutost i osudu javnosti, koja nije mogla da veruje da se tako nešto može desiti u instituciji koja bi trebala da predstavlja demokratske vrednosti. Međutim, Draža Petrović je odlučio da na ovu tragediju gleda kroz prizmu ironije i sarkazma, što je izazvalo oštre reakcije i kritike.
Pesma se, u osnovi, bavi nasiljem i haosom u Skupštini, koristeći vulgarnu simboliku i provokativne aluzije na napad na trudnicu. Petrović se, kroz svoje stihove, ne samo da podsmeva trenutnoj situaciji u politici, već i samoj ideji da bi jedan poslanik mogao da napadne drugog, pogotovo trudnicu. Njegova interpretacija ovakvih događaja postavlja pitanje o standardima i vrednostima koje vodeči političari postavljaju u društvu.
„Žvaka u pepeljari“ se bavi ne samo incidentom u Skupštini, već i širim problemima srpske političke scene, uključujući odnose između opozicije i vladajućih stranaka. Petrović koristi ciničan ton kako bi prikazao političare kao nesposobne i glupe, što dodatno provocira ljutnju javnosti koja očekuje ozbiljno razmatranje takvih incidenata.
Ova pesma je, međutim, naišla na oštru kritiku, posebno jer se radi o nekoj vrsti trivijalizacije nasilja koje je pretrpela trudnica. Mnogi smatraju da se od Dragoljuba Petrovića očekuje više odgovornosti, s obzirom na ozbiljnost situacije. Trudnice su ranjiva grupa, a napad na njih predstavlja ne samo fizičko nasilje, već i moralno dno društva. Petrović se nalazi na meti osuda zbog načina na koji je iskoristio ovu tragediju kako bi se našalio i skrenuo pažnju na sebe.
Sa druge strane, njegovo ponašanje može se dovesti u vezu sa širim fenomenom u društvu, gde se često tragikomičnim pristupom pokušava privući pažnja javnosti na ozbiljne teme. Mnogima je jasno da ovakve provokacije često imaju za cilj da izazovu reakcije, ali je pitanje do koje mere je to etički prihvatljivo kada se radi o stvarnim ljudskim tragedijama.
U društvu gde je nasilje postalo „normalno“ i gde se često sprovode fizički napadi na političke protivnike, ovakvi incidenti dodatno otežavaju preživljavanje i prosperitet demokratskih vrednosti. Dok se Petrović i njegovi simpatizeri smeškaju i zabavljaju na račun tužnih vesti, mnogi građani se pitaju kako dalje, kako osigurati bezbednost i zaštiti ranjive grupe od nasilja koje dolazi iz samih institucija.
U zaključku, pesma „Žvaka u pepeljari“ pruža provokativan pogled na stanje u srpskoj politici, ali istovremeno otvara važna pitanja o etici u političkom diskursu. Da li humor i sarkazam mogu nadoknaditi ozbiljnost situacija kao što je napad na trudnicu? Da li bi umetnost trebala da se bavi ovakvim temama, ili bi trebala ostati u okvirima koji ne zaboravljaju ljudsku dimenziju tragedije? Ovo su pitanja koja traže odgovore, u svetu gde se politika često bavi trivijalnostima umesto stvarnim problemima.
