U selu Ovsište kod Topole, 72-godišnji deda Zlatko Pavlović je primer neumornog truda i predanosti. Uprkos svom uzrastu, on ne gubi tempo i zimsku sezonu provodi u radionici, pletemići tradicionalne kotobanje, pletene korpe koje su nekada bile neizostavan deo svakodnevnog života u Srbiji. Sa prvim znakom proleća usmerava se na rad na polju, ali se trudi da nikada ne ostane besposlen.
Zlatko je pletenje kotobanja savladao sam, jer u njegovom kraju više nije bilo onih koji bi mu preneli ovo veštinu. „Oduvek me je zanimalo kako se prave, ali nisam imao od koga da naučim. Kupio sam jedan kotobanj, rastavio ga da vidim tehniku pletenja i tako, korak po korak, savladao zanat. Prva korpa nije ličila ni na šta, ali svaka sledeća bila je bolja. Tek deseta je izgledala kako treba“, prisetio se Zlatko svojih početaka.
Za izradu kotobanja koristi vrbovo pruće koje je savitljivo i izdržljivo, ali ga je sve teže pronaći. „Prvo moram da pripremim pruće koje nalazim gde god mogu. Nekad mi ga donesu i ljudi iz sela. Nažalost, vrba više nije toliko rasprostranjena, pa je kvalitetnog materijala sve manje“, kaže on, naglašavajući poteškoće s kojima se susreće.
Zlatko objašnjava da jedan kotobanj zahteva 24 ili 32 pruta, u zavisnosti od veličine. Proces pletenja, iako ne zahteva posebnu težinu, iziskuje strpljenje i veštinu. „U osnovi je klasično opletanje – prutići se provlače i fiksiraju naizmenično. Ko se zainteresuje, brzo nauči. Obično ispletem jednu veliku korpu dnevno, a ako su manje, mogu i dve“, dodaje on.
Iako su kotobanje nekada bile u širokoj upotrebi, danas ih sve ređe viđamo. Međutim, oni koji ih kupe znaju da su dugotrajne. „Ako se čuvaju od kiše, kotobanji mogu trajati i do 100 godina. Koriste se za skladištenje kukuruza, silaže, drva, a nedavno je jedna žena kupila kotobanj da se njeno unuče igra u njemu“, priča Zlatko sa osmehom.
Cene ovih ručno pletenih korpi kreću se od 600 do 1.500 dinara, u zavisnosti od veličine. Pored pletenja korpi, Zlatko izrađuje i makete starih seljačkih kola, kao i drvene dekorativne predmete za slave. Ipak, žali što mlađe generacije ne pokazuju interesovanje za ovaj zanat. „Voleo bih da neko nauči i nastavi ovaj posao kada mene ne bude, ali današnja omladina nije zainteresovana. Svi gledaju u telefone, niko neće da radi“, lamentira Zlatko.
On se seća vremena kada je disciplina bila važnija, kada su se obaveze znale. „Danas svi žele da zarade brzo, bez truda“, dodaje on s tugom. Međutim, uprkos izazovima, Zlatko ne odustaje. Na selu kaže da je posla uvek, ali da treba biti vredan i poštovati ono što se radi.
„Svuda su pare oko nas, samo treba pronaći posao i da se radi. Na selu može lepo da se zaradi, ali treba imati volju i truditi se“, zaključuje ovaj vredni starina iz Ovsišta, pozivajući sve da se posvete radu i očuvanju tradicije. Njegova priča je podstrek svima koji žele da stvore nešto sa svojim rukama i zadrže deo svoje kulture i tradicije u modernom vremenu. Zlatko Pavlović ostaje simbol neumornog rada i čuvanja običaja, čak i u svetu koji se brzo menja.
