Glumac Milorad Damjanović kritikuje trenutni pravac u kojem se srpsko pozorište razvija, ističući da podilaženje beogradskoj čaršiji dovodi do sistematskog urušavanja pozorišnog umetničkog izražavanja. On smatra da glumci više ne imaju prostora da kao autori iskažu svoja umetnička osećanja, već postaju deo rediteljskih koncepata, gde im je zadatak da iznesu ono što reditelj zamisli. U Evropi, kao i kod nas, pozorište se često svodi na rediteljski koncept, smatra Damjanović, što umanjuje kreativnost glumca.
Prema njegovim rečima, izvođači se suočavaju sa pritiskom da prenesu radnju i emocije tačno onako kako je reditelj zamislio. Damjanović izražava nezadovoljstvo naglašavajući da je teško pronaći lični pečat unutar predstava koje se često bore protiv komercijalizacije, a gde se „mračne“ i „hladne“ teme često proglašavaju umetnički vrednijim.
U poslednje vreme, primetio je pad značaja komedije u pozorištu, koju su mnogi počeli da smatraju nižim žanrom. S kreditima i kritikama koje se često oslanjaju na mišljenja elitnih pozorišnih sladokusaca, predstave se često ne prikazuju dovoljno široj publici, što dovodi do opadanja interesovanja. Damjanović naglašava da se kvalitet pozorišnog sadržaja meri brojem gledalaca, ukazujući na to da “to vodi sistematskom urušavanju pozorišta”.
Pored toga, ističe da je srpski mentalitet nešto posebno, koje se ogleda u seriji „Više od igre“. Kroz ovu predstavu, koja će imati premijere tokom maja, Damjanović želi da prikaže srpske vrednosti i kulturu. Kako navodi, dobra predstava mora imati priču koja će privući publiku i komunicirati s njima na emotivnom nivou. U tom smislu, Damjanović se trudi da vrati poeziju u pozorište i veruje da je čak i uspeo da ostvari deo te vizije.
Predstava „Više od igre“ bavi se kompleksnim međuljudskim odnosima, a njen fokus je na toplini i atmosferi koju likovi stvaraju. Damjanović navodi da će ova predstava pružiti uvid u razumevanje srpskog mentaliteta, pokazujući kako su istorijski događaji oblikovali narod. Njegova želja je da ovim izvođenjem ponudi novu dimenziju pozorištima, vraćajući se osnovama – pričama i emocijama koje su zamagljene u modernom pozorištu.
U svetlu tih poruka, Damjanović otvoreno izražava svoje brige o budućnosti srpskog pozorišta, pozivajući kolege i uprave pozorišta da se vrate suštini – pravljenju predstava koje angažuju publiku, umesto da se zamaraju trendovima i konceptima koji su udaljeni od stvarnog iskustva. Izvorna umetnost, koja se bazira na istini i emociji, prema njegovom mišljenju, uvek će pronaći put do srca gledalaca.
Shvatajući da se umetnost mora razvijati, Damjanović veruje da se taj razvoj može odvijati samo kroz autentičnost i posvećenost pričanju priča koje odražavaju dublje društvene istine. Sa željom za revitalizacijom pozorišta, poziva ljude da se povežu sa svojim kulturnim nasledstvom, baštinom, i da ne zaborave šta čini srpski narod jedinstvenim.
Takođe, kroz „Više od igre“, pokušava da pokaže kako likovi iz fiktivnog mesta mogu analogno odražavati pravi život, postavljajući pitanje „ko smo mi kao narod“. Damjanović je odlučan da kroz umetnost ostavi snažnu poruku i toplotu među ljudima, naglašavajući važnost bliskih odnosa koji se često gube u savremenom svetu.
Kako se pozorišna scena menja, on se trudi da ostane relevantan, oslanjajući se na vrednosti koje je prikupio kroz godine svog rada. Na kraju, naglašava da je umetnost tu da osnaži, podstakne i ljubav prema domovini, odbacujući komercijalne pristupe koji zaglupljuju u svojoj banalnosti.
