Svake godine u oktobru, nekoliko sretnika među naučnicima iznenadi telefonski poziv koji donosi vest da su osvojili Nobelovu nagradu za fiziologiju ili medicinu, fiziku ili hemiju. Groggy i pospani, oblače se i uključuju u video poziv sa Stokholmom, gde objašnjavaju svoja decenijska istraživanja u samo nekoliko minuta pred očima medija iz čitavog sveta. Novinari se, pak, bore da shvate pojmove poput „kvantnih tačaka“ ili „ukrštenih fotona“, nadajući se da će brzo završiti svoje izveštaje, dok su svi već sljedeće nedelje zaboravili na izgušeno znanje, prebacujući se na nova izdanja.
Ali postavlja se pitanje koliko su Nobelove nagrade danas relevantne. Dodeljuju se od 1901. godine sa ciljem da proslave izuzetna naučna dostignuća, ali da li one možda daju izopačenu sliku o putu do otkrića? Kritičari to smatraju pristrasnim, favorizujući nauku iz zapadnih zemalja kao što su SAD i Evropa, a naročito muškarce.
Poreklom iz testamenta Alfreda Nobela, pronalazača dinamita koji je živeo sa osećajem krivice, Nobelove nagrade su osmišljene da prepoznaju doprinos koji je podario čovečanstvu. Ove nagrade simbolizuju ključne trenutke naučnog napretka, od zaštite miliona ljudi tokom pandemije COVID-19 do izuma energijski efikasnih LED lampi i naprednih tehnologija za uređivanje gena.
Radžib Dasgupta, lekara i profesora javnog zdravlja iz Nju Delhija, naziva Nobelove nagrade „Mont Everestom“ nauke, potvrđujući njihovu snažnu emotivnu vezu sa naučnim dostignućima. Istovremeno, ova nagrada podseća svet na blagodeti savremenih naučnih istraživanja. Međutim, koliko zaista inspirišu buduće generacije naučnika?
U ovom kontekstu, Nobelove nagrade predstavljaju značajan podsticaj za popularizaciju naučnih dostignuća, naročito kroz masovne medije. U Indiji, gde se nagrade pomno prate, interesovanje za nauku raste, posebno među mladima koji se obrazuju u STEM oblastima. Učenje o Nobelovim nagradama često je uključeno u školske kurikulume, kako bi se podstakao radoznalost i ljubav prema nauci.
Lili Grin, profesor biologije u Velikoj Britaniji, koristi Nobelove nagrade kao deo svojih lekcija kada objašnjava osnovne naučne koncepte. Ipak, veruje da one ne igraju presudnu ulogu u opredeljivanju učenika za izbor naučnih studija na univerzitetu. Zainteresovanost za nauku obično dolazi iz želje za učenjem, a ne samo iz sanjarenja o osvajanju Nobelove nagrade.
Godine dodele nagrada, najčešće su bile obeležene imenima pojedinačnih „gospodina naučnika“, poput Alberta Ajnštajna. Pol Marije Kiri s pravom se smatra izuzetkom kao dvostruka dobitnica, ali i dalje, veliki deo nagrada ide muškarcima. Takva situacija može stvoriti mit o „usamljenom genijalcu“, dok je realnost prožeta saradnjom stotina istraživača.
U današnje vreme, Nobelove nagrade često se dodeljuju timovima naučnika, ali iza njih često ostaje mnogo drugih pojedinaca čiji doprinosi nisu prepoznati. Grin napominje da se savremeno obrazovanje sve više fokusira na timski rad, kako bi se pričala priča o kolektivnim naporima u nauci.
Jedna od najvećih kritika Nobelovih nagrada je njihov nedostatak raznolikosti, pri čemu manje od 15% dobitnika čine žene, a postotak laureata iz zemalja, osim zapadnih, veoma je nizak. Većina nagrada ide institucijama iz SAD, Velike Britanije i Nemačke, dok su brojke za Kinu i Indiju vrlo skromne.
Dasgupta napominje da, iako većina nagrada može biti zaslužena, one nisu bez politike. Institucije u zemljama poput Indije i dalje su zapostavljene. On tvrdi da je neophodno ojačati ove institucije kako bi mogle konkurisati sa najjačima u svetu i zadržale sopstvene talente. U ovom kontekstu, Nobelove nagrade mogu dodatno produbiti nejednakosti umesto da ih smanje, jer usmeravaju resurse ka već nagrađivanim institucijama.
