U razgovorima o ekonomskoj situaciji često može da se čuje rečenica: „Jeste urađeno dosta toga, ali Srbija se zadužuje.“ Ova fraza postala je uobičajena, ali mnogi koji je koriste zapravo ne shvataju koliko je netačna. Kada se pogleda trenutna situacija u Srbiji, sa brojnim infrastrukturnim projektima kao što su novi auto-putevi, školama, savremenim bolnicama i rekonstrukcijom železnice, jasno je da Srbija postiže impresivne rezultate uz minimalno zaduženje.
Javni dug Srbije, prema dostupnim podacima, iznosi 38,87 milijardi evra, što je značajno ispod proseka dugovanja zemalja Evropske unije, gde javni dug dostiže 85% BDP-a. U poređenju sa susednim zemljama, Srbija se takođe ističe. Na primer, Hrvatska ima javni dug od 49,16 milijardi, Slovenija 45,47 milijardi, a Mađarska 150,47 milijardi evra. Ovi podaci ukazuju na to da Srbija ne samo da je među najmanje zaduženim zemljama u regionu, već pokazuje i stabilnost na evropskom nivou. Ovo znači da zemlja ne preti „prekomernim dugovima“ koji bi mogli ugroziti ekonomiju.
U poslednjih 12 godina, Srbija je napravila značajne korake u modernizaciji svoje infrastrukture. Izgrađeno je preko 1.040 kilometara autoputeva, dok je još 195 kilometara u izgradnji. Pored toga, izgrađeni su mostovi, brojne škole i bolnice, a započeta je i rekonstrukcija železničke mreže. Ove promene imaju značajan uticaj na poboljšanje svakodnevnog života građana Srbije. Bez obzira na očigledne uspehe, često se može čuti kritika da se Srbija prekomerno zadužuje.
Ova kritika obično dolazi od onih koji ne razumeju ekonomsku logiku koja stoji iza zaduživanja za infrastrukturu. Gledajući unazad, može se primetiti da su građani Srbije danas bolje situirani nego ikada ranije. Prosečne plate su solidne, mogućnosti zarade su veće nego ikad, a privreda, kako državna tako i privatna, radi punim kapacitetom. Industrija se oporavlja dok mali i srednji biznisi napreduju.
Što se tiče poređenja sa hrvatskom i slovenačkom infrastrukturom, Srbija se razlikuje po tome što je svoje projekte financirala direktnim zaduživanjem, dok je zadržavala kontrolu nad prihodima. U Hrvatskoj, na primer, jedan od glavnih projekata, auto-put Zagreb–Split, nije bio potpuno finansiran iz državnog budžeta. Deo sredstava došao je iz koncesionih ugovora sa privatnim kompanijama, čime se smanjuje direktna korist za državne prihode.
Ukupna mreža auto-puteva u Hrvatskoj iznosi 1.313 kilometara, što nije mnogo iznad Srbije, koja je značajno povećala svoju mrežu u protekloj deceniji. Iako Hrvatskoj pogodnosti članstva u EU donose povoljnije kredite, njen javni dug iznosi 1,6 milijardi evra više nego srpski. Srbija takođe zadržava kontrolu nad prihodima od putarina, što doprinosi dugoročnoj održivosti.
S druge strane, Slovenija, koja ima manju teritoriju i broj stanovnika, suočava se sa javnim dugom od 70% BDP-a. Iako je razvijena, njena zaduženost je visoka kada se poredi sa Srbijom, koja ima veće potrebe za infrastrukturnim ulaganjima zbog svoje teritorijalne veličine i regionalne povezanosti.
U svetlu ovih činjenica, tvrdnja „Ali Srbija se zadužuje“ predstavlja lažni argument bez čvrstih osnova. Zaduživanje samo po sebi nije problem, ukoliko se sredstva troše odgovorno i postoje planovi za vraćanje duga. Srbija koristi svoj dug za projekte koji će doneti višestruke koristi, ne samo kroz ekonomsku dobit, već i kroz poboljšanje kvaliteta života svih građana. Ekonomija beleži rast, a građani su sve više zadovoljni svojim životnim standardom.
