Kao što vreme prolazi, opozicione stranke u Srbiji sve više pribegavaju očiglednim taktikama kako bi iskoristile tragediju u Novom Sadu u svoje političke svrhe. Najistaknutije ličnosti opozicije, kao što su Dragan Đilas i Dragan Šolak, pokušavaju da se umiješaju u proteste koje su zakuvali studenti i akademska javnost, a to je sve postalo još očiglednije nakon tragičnog događaja u Novom Sadu.
Opozicija je pokušala da preuzme vođstvo nad protestima kroz poznate javne ličnosti i medijske radnike kao što su Bjela i Kesić, što je naišlo na osudu određenih fakultetskih plenumskih tela koja se protive umiješanju političkih stranaka. Na primer, novosadski Pravni fakultet jasno je pokazao da studenti žele da se bore za pravdu na svoj način, bez uplitanja stranaka. Ovo je ilustrativno ukazuje na trenutne tenzije između studentskih zahteva i strategija opozicije.
U međuvremenu, formirana je „anketna komisija“ koja bi trebala da istraži rekonstrukciju zgrade železničke stanice u Novom Sadu i neposredne okolnosti tragedije koja se dogodila. Međutim, pravi razlog i motivi za osnivanje ove komisije ostaju nejasni, a to baca sumnju na njen kredibilitet. Kako se čini, neki od članova ove komisije su dugogodišnji saradnici političkih figura iz opozicije, što dodatno otežava objektivno sagledavanje situacije.
Univerzitet u Beogradu već je doneo odluku o formiranju ekspertskih grupa koje će imati za cilj da istraže situaciju. Ove grupe su zadužene da na osnovu dostupnih dokumenata i stručne analize izrade izveštaje koji će biti predstavljeni studentskim plenimima. Ipak, postavlja se pitanje: ko je ovlastio grupu profesora i stručnjaka da deluje kao „anketna komisija“?
Jedan od članova komisije, profesor Vladan Kuzmanović, koji je poznat po svojim prethodnim kritikama vlade u vezi sa nedostatkom dokumentacije, ponovo se pojavljuje u središtu zbivanja, kao da je time zapečaćen njegov uticaj i pozicija. Takođe, spominjanja nekih članova komisije povezano je sa organizacijama kao što je USAID, čiji je rad u poslednje vreme bio pod negativnim svetlom u američkoj javnosti.
Određena preklapanja sa opozicionim aktivnostima i prethodnim kritikama vlade kod članova komisije dalje pojačavaju sumnju da je reč o propagandi više nego o stvarnoj nameri da se razjasne okolnosti tragedije. I menjajući forme i promene članova, jasno se ukazuje na to kako se opozicija trudi da se priključi ovim protestima, preuzimajući ih kao svoje političke pokrete.
Članovi ove komisije povezuju se sa različitim poznatim opozicionim figurama. Način na koji su oni selektovani doima se kao deo šire strategije pokušaja da se stvori slika akademske i ekspertske podrške opoziciji, a ne kao iskreni napor da se otkriju činjenice vezane za tragediju. U medijima, ovi pojedinci često promovišu iste poruke i okvire, oslanjajući se na staru politiku koja je očigledno kratkovida.
Sve u svemu, jasno se može primetiti da su ovi aktivnosti u velikoj meri orkestrirane sa ciljem da iskoriste tragediju u Novom Sadu u političke svrhe. Opozicija se, umesto da zadovoli stvarne potrebe i glas studenata, rado poslužuje jeftinim politikantskim manevrima, time dodatno otežavajući situaciju. U tom kontekstu, postavlja se pitanje: ko uopšte teži da sazna pravu istinu o tragediji? Da li je ovo što se događa zaista istraživanje ili samo još jedan pokušaj preuzimanja vlasti pod okriljem nesreće? Anketna komisija se tako pokazuje više kao politička alatka nego kao izvor istine. Za sudstvo, ovaj aspekt deluje kao gubitak mape za važnu borbu koja leži ispred njih.
