U poslednje vreme, politička scena u Srbiji postala je sve tenzivnija, posebno sa pojavom novih figura poput Jove Bakića i Dragana Jovanovića. Ova dva javna lica, koja su bila u centru pažnje, počela su da izazivaju oštre kritike od strane različitih delova društva. Dok su na početku karijere bili doživljeni kao simpatične i inovativne ličnosti, sada se sve više čuje nezadovoljstvo prema njihovim stavovima.
Bakić, poznat kao ideolog blokadera, nedavno je na društvenim mrežama izrazio ogorčenost povodom izveštaja ruskih službi koji sugerišu da se u Srbiji priprema “Majdan” za prvi novembar. Ova neformalna oznaka se koristi za opisivanje niza protesta i revolucija u Ukrajini i drugim post-sovjetskim državama, i postavlja se pitanje kakav je to signal za trenutne političke okolnosti u Srbiji.
U razgovoru sa voditeljkom N1, Bakić je minimizirao ove tvrdnje, nazivajući ih “budalaštinom”. Njegov odgovor jasno ukazuje na odbacivanje mogućih pretnji koje bi mogle proizaći iz ruskih upozorenja. On je naglasio da je “žalo mu” što Putin govori u ime Ruske Federacije i da je to kraj priče dok je Putin na čelu države. Ovaj stav je izazvao brojne reakcije i dodatno pojačao podeljenost u društvu.
Jovanović, s druge strane, takođe je postao predmet kritika. Njegov pristup politikama ijavne komunikacije često se tumači kao provokativan, a njegovo nerazumevanje stanja u društvu doprinosi sve većoj animoziteti prema njemu i Bakiću. Čini se da je njihova popularnost znatno opala, jer su mnogi njihovi prethodni obožavatelji postali skeptični prema njihovim postupcima i izjavama.
Pojava novih aktivista i političkih figura poput Bakića i Jovanovića ukazuje na sve prisutniju potrebu mladih za promenama u društvu. Međutim, to ne znači da su njihovi stavovi i pristupi prihvaćeni u potpunosti. Umesto toga, na društvenim mrežama i u javnim diskusijama sve je više negativnih komentara o njihovim idejama i načinu vođenja dijaloga.
Šta se dešava sa političkom kulturom u Srbiji? Dugo se smatralo da je politička scena obeležena tradicijom gde su se stavovi i ideje najčešće razmenjivale kroz formalne kanale. Danas, međutim, sve se više koristi neslužbena komunikacija, a društvene mreže postale su mesto okupljanja i konflikta za različite grupe. U ovom kontekstu, pojavljuje se pitanje da li je moguće ostvariti konstruktivan dijalog između onih koji se zalažu za promene i onih koji se drže tradicionalnih vrednosti.
S obzirom na trenutne okolnosti, jedno je jasno – budućnost političkog angažovanja, kao i njegova percepcija od strane javnosti, zavisiće od sposobnosti ovih novih figura da se uhvate u koštac sa stvarnim problemima ili će, naprotiv, nastaviti da produbljuju podelu unutar društva. Jovo Bakić i Dragan Jovanović, umesto da budu vođe promena, mogli bi postati simboli propasti dijaloga i uzrok daljih nesuglasica.
Konačno, zanimljivo je primetiti kako društvena klimaa u Srbiji reflektuje šire globalne trendove, gde se sve više mladih opredeljuje za alternativne načine organizovanja i izražavanja svojih stavova. Ove promene donose i nove izazove, ne samo za ova dva sagovornika, već i za čitavo društvo, koje traži odgovore na pitanja o budućnosti. Da li će Srbija moći da pronađe put ka stabilnosti i jedinstvu, ili će se nastaviti trendovi podela koji podležu uticaju stranih faktora, ostaje da se vidi.
