Bivša hrvatska ministarka za regionalni razvoj i fondove Evropske unije, Gabrijela Žalac, danas je osuđena na sedam meseci zatvora zbog zloupotrebe položaja i ovlašćenja. Ova presuda je rezultat sporazuma o priznanju krivice, koji je omogućio Žalac da prizna krivicu za sve optužbe protiv nje. Tokom istrage, ona je već vratila iznos štete koji premašuje 9.700 evra.
Prema informacijama iz Kancelarije evropskog javnog tužioca (EPPO), presuda je doneta nakon što je optužnica potvrđena, a optužno veće prihvatilo sporazum stranaka. Rukovodilac EPPO-a, Sani Ljubičić, izjavila je da je Žalac proglašena krivom i da joj je izrečena kazna na osnovu tog sporazuma. Takođe, istakla je da je nezakonito stečena imovinska korist vraćena još tokom istrage, što dodatno ukazuje na ozbiljnost dela koja su joj stavljena na teret.
Ova situacija ogleda se u težnji pravosudnog sistema EU da se obračuna sa korupcijom unutar svojih članica. slučaj Žalac nije jedini. Takođe, dovodi u pitanje kredibilitet političkih figura i institucija u Hrvatskoj, uz teška pitanja o pravilima i etici u vladanju.
Žalac je bila aktivna u političkom životu Hrvatske pre nego što su joj optužbe nanešene ozbiljnu štetu. Kao ministarka, njen fokus je bio na privlačenju evropskih fondova i unapređenju regionalnog razvoja, ali su skandali u vezi sa upravljanjem sredstvima okaljali njen imidž. Nakon optužbi, njen politički capital je značajno opao, a stranački rivaliteti su pojačali pritisak na nju da se povuče iz političkog života.
Povratak na temu korupcije, osuda poput ove postavlja pitanje kako se takvi slučajevi rešavaju u Hrvatskoj, i da li su presude dovoljno drastične da deluju kao odvratna sredstva za buduće slične prekršaje. Mnogi se pitaju koliko je pravda zadovoljena kada neki visoki zvaničnici dobijaju relativno blage kazne za krivična dela koja bi mogla imati težak uticaj na društvo.
U ovom slučaju, priznanje krivice od strane Žalac može se posmatrati kao pokušaj da se izbegne teža kazna ili duži sudski proces. Sporazumi o priznanju krivice često omogućavaju nesrazmerne pogodnosti za okrivljene, dok se istvremeno šalje poruka da se zakoni primenjuju. U ovom specifičnom slučaju, Žalac je unapred otplatila dug prema društvu, tvrdeći da je njen postupak bio rashodovan i neprihvatljiv.
Iako presuda može izgledati kao korak napred u borbi protiv korupcije, mnogi analitičari naglašavaju potrebu za većom transparentnošću i odgovornošću u državnim institucijama. U poslednje vreme, Hrvatska se suočila s nizom optužbi i skandala vezanih za korupciju, što ukazuje na stvarna strukturna pitanja u političkom sistemu.
Istraga sprovedena od strane EPPO-a dovela je do toga da se veće usredsredi na i druge slične slučajeve, što ukazuje na nameru da se slična krivična dela raščišćavaju. Takve akcije su od suštinskog značaja za održavanje poverenja javnosti u institucije, kao i za podsticanje građana da prijave potencijalne zloupotrebe.
Gledajući unapred, biće zanimljivo pratiti razvoj situacije i kako će se odvijati slični slučajevi, posebno u svetlu dalje saradnje Hrvatske sa EU. S obzirom na to da su ovakvi slučajevi često predmet javne rasprave, kako građani tako i političari bi trebalo da budu svesni važnosti etičkog ponašanja i poštovanja zakona u svim aspektima upravljanja.
Gabrijela Žalac takođe može poslužiti kao primer za ostale političare da se ozbiljno posvete svojoj ulozi i obavezama prema društvu, jer svaka zloupotreba može imati dalekosežne posledice po kredibilitet i integritet institucija. Ova presuda, bez obzira na njenu dužinu, šalje snažnu poruku o nultoj toleranciji prema korupciji i zloupotrebi vlasti. Rešenje ovog slučaja može se smatrati začetkom dugog procesa obnove poverenja u politički sistem Hrvatske.
