NISMO imali novac. Nismo imali podršku vlasti. Nismo imali svest u šta ulazimo. Imali smo ideju. Imali smo smelosti da krenemo u realizaciju te ideje. Imali smo prijatelje i javnost. Ova izjava, koja oslikava početke Zvezdara teatra, dolazi od Nenada Brkića, nekadašnjeg direktora ovog značajnog kulturnog prostora, čije su ideje i borbe oblikovale njegovu sudbinu kroz turbulentna vremena.
Zvezdara teatar je osnovan u vreme kada su društvene, političke i kulturne okolnosti u Jugoslaviji bile veoma složene. Brkić se prisetio svojih početaka, naglašavajući kako su u tom periodu postojali pritisci vlasti zbog inovativnog i često subverzivnog repertoara. Prva predstava otvorena je s „Mrešćenjem šarana“ Ace Popovića, koja je naišla na otpor iz tradicionalnijih pozorišnih krugova i vlasti. Ova predstava, koja je odbijena od strane Narodnog pozorišta Pirot, postavila je temelje angažovane drame u Beogradu.
Brkić je s grupom istomišljenika započeo rad na teatra, predlažući novi model funkcionisanja koji je omogućio autorima i glumcima da zadrže veći deo prihoda od predstava. U tom trenutku je bilo važno pronaći adekvatan prostor, a zgrada u Ulici Milana Rakića, koja je nekada bila skladište, postala je novo utočište za umetnost. Uz trud i kreativnost, stvorena je scena koja je vrlo brzo stekla popularnost.
Uprkos velikim pritiscima koje su vlasti ispoljavale, Zvezdara teatar je nastavio da se razvija, uz predstave koje su često bile na granici između umetničkog izraza i kritike društvenih normi. U tom kontekstu, Brkić interaguje sa različitim likovima iz pozorišnog svijeta, uključujući i Dušana Kovačevića, čiji su komadi postali ključni za popularnost teatra.
Rad Zvezdara teatra bio je obeležen i strogim političkim nadzorom. Brkić se priseća trenutaka kada su predstave bile zabranjivane, ili su se iz njih izbacivale određene rečenice, kao što je to bio slučaj s „Pazarnim danom“. Usledili su novi izazovi kada su se promenile vlasti, a teatar je morao da se bori za svoju autonomiju i opstanak.
Nakon odlaska tadašnjeg direktora, došlo je do reorganizacije i promena unutar pozorišta. Brkić postaje v.d. direktora i kasnije potpuno preuzima vođenje teatra, nastavljajući misiju koju je započeo s kolegama, suočavajući se sa novim pritiscima i preprekama. Tokom svog mandata, Brkić je se posebno fokusirao na stvaranje repertorara koji će odgovarati kako potrebama publike, tako i umetničkim težnjama teatra.
U njegovoj knjizi „San i java – Zvezdara teatar“, Brkić detaljno opisuje put Zvezdara teatra prepun izazova, ali i uspeha. Ova knjiga nije samo hronika teatra, već i svedočenje o važnosti umetnosti koja reflektuje društvena zbivanja i pruža kritički oslonac u vreme kada je to bilo najpotrebnije.
Zvezdara teatar ostaje simbol otpora, ali i mesta stvaranja i istraživanja. Mnogi od komada koji su izvođeni na njegovoj sceni nastavljaju da žive u sećanjima gledalaca, ali i u pozorišnoj tradiciji Srbije. Iako su neka imena, poput Ace Popovića, postala zaboravljena, Brkić ističe važnost sećanja na njih i njihov doprinos kulturi. Kroz svoju knjigu, on se nada da će oživeti sećanja i vrednosti koje su oblikovale Zvezdara teatar, a time i celokupnu pozorišnu scenu.
Kroz sve izazove, Zvezdara teatar predstavlja primer kako umetnost može da prevaziđe teškoće i ostavi trajan uticaj na društvo. Brkić završava svoju priču o Zvezdara teatru s vizijom budućnosti, čije je zvanje da inspiriše nove generacije, a njegov rad i posvećenost ostaje urezana u istoriji srpskog pozorišta.
