Evropa se suočava sa ozbiljnim ekonomskim izazovima, koji se mogu rešiti povećanjem investicija u penzione fondove. Prema izveštaju Bruegel instituta, postoje velike investicione potrebe na kontinentu, uključujući zeleniju tranziciju i modernizaciju infrastrukture. Ipak, domaćinstva u Evropi drže bilione evra na bankovnim računima, čime ne doprinose ekonomskom rastu.
Studija analizom pokazuje kako institucionalni investitori, kao što su penzioni fondovi i osiguravajuće kompanije, mogu pomoći u rešavanju ovog problema. Ove institucije imaju potencijal da postanu ključni igrači u preusmeravanju ušteda domaćinstava ka investicijama.
Evropljani su često konzervativni investitori te čuvaju svoje ušteđevine u bankama, što nije dovoljno za ekonomski rast. U izveštaju se ukazuje na potrebu za promenom, gde bi se deo ušteda preusmerio ka investicijama u akcije i obveznice, čime bi se povećao kapital dostupan za finansiranje projekata.
Starenje populacije dodatno komplikuje situaciju jer pritisne penzione sisteme, koji se oslanjaju na trenutne uplate radnika kako bi isplatili penzije. U tom kontekstu, preporučuje se usvajanje finansiranih penzionih planova, koji omogućavaju da deo uplaćenog novca bude investiran, stvarajući tako veće penzione fondove.
Istraživanje takođe ukazuje na to da bi automatsko uključivanje u penzione planove moglo biti efikasno rešenje. Sa ovim sistemom, radnici bi bili automatski upisivani u planove, čime bi se povećala stopa štednje. Primeri iz Velike Britanije pokazuju da je ovaj pristup doveo do značajnog povećanja broja uključenih u penzione sisteme, unatoč pasivnosti pojedinaca.
U poređenju sa Sjedinjenim Američkim Državama, evropski penzioni fondovi više investiraju u domaće tržište, dok američki investiraju više u rizične kapitala i alternativne investicije. Ova razlika u pristupima objašnjava se poznatošću i valutnim rizicima. Domaći investitori su skloniji investiranju u sigurnije i poznate obveznice.
Iz Bruegelovog izveštaja se zaključuje da bi EU mogla igrati podržavajuću ulogu u integraciji tržišta kapitala, kako bi se olakšalo investiranje preko granica. Reforma koja stavlja štediše u centar će osigurati da penzije ostanu primaran cilj, umesto da budu alat za popunjavanje investicionih rupa.
Ključni izazov za Evropu je smanjenje novca na niskoprinosnim računima, koji na duži rok ne generiše značajne prihode. Depoziti domaćinstava čine oko 27% štednje koja ide u penzijske i osiguravajuće proizvode, dok se ostatak drži na računima sa malo ili nimalo prinosa.
Automatsko uključivanje bi moglo mobilisati ogroman kapital za investicije. Preusmeravanje čak 10% od ukupne štednje domaćinstava na sredstva kao što su akcije i obveznice može generisati više od 400 milijardi evra za direktna ulaganja.
Zaključak je jasan: iako može izgledati kao jednostavna reforma, automatsko uključivanje ima potencijal da preinači pristup štednji i investicijama u Evropi. Ne treba smetnuti s uma ni činjenicu da penzioni fondovi ne bi trebali biti korišćeni kao alat za političke agende, već treba raditi na očuvanju i uvećanju štednje domaćinstava.
Reformi se mora pristupiti pažljivo, jer bi loše usmerene investicije u pravcu određenih industrija ili regiona mogle štetiti štedišama. Umesto toga, fokus bi trebao biti na povećanju gotovinske efikasnosti, obezbeđujući time stabilnost penzionih sistema i doprinos ekonomskoj stabilnosti i rastu u Evropi.
