Fenomen bola kao jedne od najneprijatnijih emocija prati čoveka tokom njegovog života, a ova tema je sveobuhvatno obrađena u knjizi „Moć bola“ autora Bojana Jovanovića, poznatog antropologa i književnika. U svom delu, Jovanović istražuje značajne aspekte bola u kontekstu savremenog čoveka, ističući njegove samoisceljujuće potencijale, ali i sposobnost saosećanja prema drugim bićima. Ova knjiga predstavlja značajan korak ka formiranju antropologije bola kao naučne discipline koja ima potencijal da doprinese dubljem razumevanju ljudske prirode.
Bojan Jovanović ističe da postajanje zrele ličnosti podrazumeva sposobnost kontrolisanja svojih nagona i podnošenja bola, bilo da je reč o fizičkom ili duhovnom aspektu. On naglašava da svaki pojedinac, u zavisnosti od izgrađenosti svoje ličnosti, različito podnosi bol. U trenutku kada se suočavamo s njim, bol postaje prioritet, a otpornost na njega varira od osobe do osobe.
Jedno od ključnih pitanja koje Jovanović postavlja jeste da li postoje narodi i kulture koje su otpornije na bol. On objašnjava da ne postoji prirodna izdržljivost naroda, već je to rezultat kulture i tradicije koja oblikuje njihov odnos prema bolu. Njihove tradicije i običaji često formiraju visoke pragove bola, što im omogućava da efikasnije funkcionišu u teškim okolnostima.
U pogledu vaspitanja i obrazovanja, Jovanović smatra da su kolektivni faktori presudni u oblikovanju mentaliteta pojedinaca. U tom smislu, način na koji pojedinci izražavaju svoja osećanja bola i radosti veoma je utemeljen u kolektivnim normama. Tradicija često nalaže kako se emotivna stanja treba ispoljavati, kao što je to slučaj sa vojnikom koji ne sme da pokaže slabost ili bol.
Pitanje potiskivanja bola takođe se postavlja, a Jovanović ukazuje na psihološke posledice koje to može izazvati. Potisnut bol, prema njegovim rečima, ostavlja nezaboravne tragove u čovekovoj duši. U slučajevima kada se bol ne procesuira, može doći do emocionalnih problema, a nepromišljeni postupci prema drugima mogu doneti unutrašnju patnju, iako možda donose i neko početno zadovoljstvo.
Kada se govori o odnosu bola i zadovoljstva, Jovanović ističe da su ova osećanja bliska i da se često prepliću. On sugeriše da su bol i zadovoljstvo emocionalne krajnosti koje deluju na istom energetskom polu, dok je prava suprotnost emocionalna indiferentnost. Pojedinci se često moralno opredeljuju na osnovu svojih emotivnih iskustava, birajući ono što im donosi zadovoljstvo.
Posebnu pažnju Jovanović posvećuje jeziku, napominjući da reč „bol“ u srpskom jeziku ima i muški i ženski oblik. Ovo može ukazivati na različite načine reagovanja na bol, gde se bol može ili agresivno napadati ili pasivno trpjeti. Rodna razlika u jeziku ne ukazuje nužno na polne razlike, već na komplementarne principe muškog i ženskog u ljudskom duševnom svetu.
Na kraju, Jovanović se osvrće na etičnost i odnos prema bolu drugih, navodeći da je sve izraženiji egoizam u savremenoj civilizaciji. On ukazuje na licemerje koje se krije iza ideologija lažnog humanizma i slobode, što je često dovodilo do rata i patnje, poput onih koje su se dogodile tokom NATO intervencije na Kosovu. Ovakvi događaji ukazuju na stanje moralnosti u savremenom društvu.
Analizirajući učinak rata i blizine smrti na kolektivni bol, Jovanović sugeriše da društva koja se suočavaju sa značajnim pritiscima često zaboravljaju na površinsku empatiju, što otežava stvaranje snažnog patriotskog zanos. Uz to, spominje kako neki od vodećih evropskih naroda danas pokušavaju homogenizovati svoja društva kroz ratnu propagandu, naglašavajući haotičnu prirodu ljudskih emocija i etičkih vrednosti koje oblikuju svet u kojem živimo.
