Na jednom portalu sam naišao na informaciju da je film „Zona Zamfirova“ Zdravka Šotre titlovan na književni jezik. Nije mi poznato da li je to učinila neka domaća televizija ili HRT, ali ako je zaista HRT, to se može smatrati opravdanim. U Srbiji, razumemo i uživamo u pesmama Tončija Huljića ili Đibonija, i to čak i kada pevaju na dalmatinskom dijalektu. Podseća me to na vreme kada smo kao generacija pratili seriju „Velo misto“ Miljenka Smoje, i bez problema razumeli svaku rečenicu.
Međutim, ako je „Zona Zamfirova“ titlovana u Srbiji, postavlja se pitanje kako je društvena tranzicija u Srbiji takođe mogla pogrešno da razume značaj dijalekata u našoj kulturi. Na primer, pokušati prevesti Stevana Sremca na „književni jezik“ je kao pokušaj prevođenja pesme „Udavija se jedan nišlijski kalfa“ iz izvođenja grupe Groš.
Ova pesma potiče iz kraja 19. i početka 20. veka, iz Niša, a autor joj nije poznat. Pesma je pisana na niškom dijalektu, a južnjački dijalekti u Srbiji značajno se razlikuju – niški, pirotski, leskovački, vlasotinački i vranjanski. Kao Nišlija, teško razumem vranjanski dijalekat iako, s druge strane, razumevanje konteksta rečenice obezbeđuje da mi bude jasnije.
Pričam o svom iskustvu kada sam radio na snimanju spota za pesmu „Udavija se jedan nišlijski kalfa.“ Nakon dugog procesuiranja i presnimavanja u RTS-u, jedini problem koji je nastao bio je to što muzički urednik iz drugog dela Balkana nije mogao da razume tekst te pesme. Njegov predlog da se pesma titluje nije imao smisla; kako prevoditi dijalekt na književni jezik kada se zna da je bogatstvo svakog dijalekta upravo u njegovim nijansama?
Moja frustracija je bila očigledna, jer su se naši dijalekti razvijali kroz vekove, bogate su lokalnim izrazima i specifičnim značenjima koja ne mogu biti preneta na književni jezik. Moramo shvatiti da je naš jezik bogatstvo koje nije samo u gramatičkim pravilima, već u tradiciji koja se prenosi kroz reči koje izgovaramo.
Stevan Sremac, kao autor „Zone Zamfirove“, zasigurno ne bi odobrio titlovanje dijalekta na književni jezik. Njegova komedija se može tumačiti na mnogo načina, od tradicionalne ljubavne priče do društvene drame. Sremčev dijalekat opisa nudi dubok uvid u naš mentalitet i kulturu.
U trenutku kada globalizacija i liberalizam preuzimaju primat, važno je pitati se kakvi su to tekstovi koje danas imamo? Nedostaju nam snažne i simbolične priče. Dušan Kovačević, jedan od najistaknutijih savremenih autora, nedavno je rekao da cenzura može biti plodna za umetnost. U prošlosti, kada su umetnici imali ograničenja, proizašli su izvanredni radovi; možda je takva situacija nužna i danas.
Stoga, poručujem svima: nemojte prevoditi dijalekte. Pokušajte da ih naučite. Time ćete obogatiti sami sebe, duhovno i intelektualno. Dijalekt je više od reči, to je identitet naroda. Sve ono što donosi svaka reč iz neke regije oblikuje naše razumevanje jezika i naše kulture.
Na kraju, ostajem sa pitanjem: ako se ne slažete, da li biste se potrudili da razumete? Takvo je bogatstvo i lepotu koju donosi jezik kada mu pružimo šansu da zaživi u svojim iskonskim formama.
