Prema najnovijim istraživanjima, fenomen poznat kao mizokinezija, ili „mržnja prema pokretima“, postaje sve uočljivija pojava koja pogađa čak jednu od tri osobe u populaciji. Ovaj osećaj stresa i nelagodnosti prouzrokovan je gledanjem ljudi koji vrpolje ili prave ponavljajuće pokrete. Osećaj mizokinezije dosad je malo proučavan, ali postoje sličnosti sa mizofonijom, stanjem koje izaziva iritaciju na određene zvukove.
Mizokinezija se može definirati kao snažan negativan emocionalni odgovor na male i ponavljajuće pokrete drugih, poput vrpoljenja ruku ili nogu. Rezultati istraživanja, vođenog od strane glavne autorke i psihologa Sumit Džasval, pokazuju da je osećaj stresa izazvan vrpoljenjem nešto s čim se mnogi ljudi svakodnevno suočavaju.
Istraživanje je obuhvatilo više od 4.100 učesnika, uključujući studente i ljude iz opšte populacije. Utvrđeno je da je približno jedna trećina učesnika izjavila da su osetljivi na mizokineziju, ukazujući da ovaj fenomen nije ograničen na kliničke grupe, već predstavlja široko rasprostranjen problem u društvu. Istraživači naglašavaju da mizokinezija može često biti povezana sa mizofonijom, ali to ne mora biti slučaj kod svih pojedinaca.
Neki ljudi iskazuju visoku osetljivost prema vrpoljenju, dok drugi prelaze nepovređeni pored njega. Takođe, oni koji pate od mizokinezije mogu doživeti emocije poput besa, frustracije ili anksioznosti, što može značajno uticati na njihovu sposobnost uživanja u društvenim aktivnostima i radnom okruženju.
Psiholog Tod Hendi, koji se bavio istraživanjem mizokinezije, naglašava da je ovaj problem često neprepoznat. Njegova lična iskustva i razgovori sa partnerkom, koja je priznala da se oseća nelagodno kada on vrpolji, naveli su ga da zagrebe površinu ovog fenomena i istražuje neurološke osnove iza njega.
U okviru svoje studije, istraživači su pokušali da odrede da li mizokinezija može biti povezana s povećanom osetljivošću vizuelne pažnje. Prvi testovi nisu pružili ubedljive dokaze da je vizuelna pažnja značajno uticala na osetljivost na mizokineziju. Međutim, naučnici planiraju dalja istraživanja kako bi razumeli gde se koreni ovog fenomena nalaze.
Jedna od hipoteza navodi da bi „neuroni ogledala“ mogli biti uključeni. Ovi neuroni se aktiviraju ne samo kada se lično krećemo, već i kada posmatramo druge kako se kreću. Takođe, može postojati povezanost između mizokinezije i empatije – kada neko vrpolji iz anksioznosti, pojedinci sa mizokinezijom mogu to reflektovati smanjenim emocionalnim stanjem.
U studiji koja će biti sprovedena 2024. godine, istraživači će raditi sa 21 volonterom kako bi dodatno istražili vezu između mizokinezije i učinaka na pažnju. Važno je naglasiti da je fenomen mizokinezije mnogo prisutniji nego što se mislilo.
„Za one koji pate od mizokinezije, niste sami. Vaša osećanja su uobičajena i stvarna“, poručuje Hendi, što može biti umirujuće za mnoge koji se bore sa ovim problemom. Ova istraživanja otvaraju nova pitanja i mogućnosti u razumevanju kako naša emocionalna i kognitivna percepcija utiče na svakodnevne interakcije i kako se suočavamo s ponašanjima drugih. Dok se okončava velika studija, naučnici nastavljaju da dovode ovaj intrigantan fenomen do poznatijih razmera kako bi pomogli onima koji se bore sa osećajem stresa izazvanog mizokinezijom.
